Stihovi / Sima Pandurović

АМБИЦИЈЕ.

Моја је прошлост свака поноћ драга, Пуна меког сјаја са звезданих кбла; Моја је прошлост пуна светог бола И једине среће што оставља трага.

Када падне тама на таштине земне, Велики свод плавих сећања трепери, А моје су жеље и нежности спремне. Да загрле звезде прошлости у вери,

У вери, да ништа чедније и драже

У сну живота за нас не постоји До-–краљевски осмех, кад. се очи влаже, (Са сваке звезде амбиција моји. 5

Јер, моја се душа не нада нит; вара: Амбиције њене ишчезле су давно,

Као младост, наде, као сан, ко нара, И умрле тихо, спокојно: и: славно. · -

То су давних дана сарањени знаци, То су празне наде будућности вајне, Идеала кратких утрнули зраци

И знамење тужно носталгије трајне

За напуштеним завичајем душе, Хумкама, по којим венце, некад свеже, Мирисавих снова — ветрови расуше, А листови суви ту и тамо леже.

(ве је то прошло. Сан евих снова чили У сутону мисли нејасном и бледом;