Stihovi / Sima Pandurović

СИМА ПАНДУРОВИЋ: СТИХОВИ

МРТВА ЈЕСЕН.

Мутно небо. Киша сипи. Мочарина. Ваздух влажан, тежак тако; магла пада. Кроз њу само дрвета се виде сенке. Душом мрачно; срце ћути, пуно јада. Мрак увио поља, мисли. Густа тмина. Не миче се ништа сада; за споменке Није време да цветају и миришу. Ваздух влажан, тежак тако; магла пада.

Није време... Кроз селену, мутну кишу, Назире се костур бића, сва празнина. Мутно небо, киша сипи; густа тмина Преко снова, преко среће, преко нада. Моје наде, моји снови не миришу

Из пролећа љубичастог што је свело.

А на души сива туга, гвожђе врело. Дан суморан, дан последњи канда влада.

Небо, тешко ко олово, као живот, Притисло је што сам воло — снове моје, И демони магле, ума, црни стоје.

— Оставте ми снове моје, црни ћивот. Остав'те ме ту, без свести, само с њима. = О, докле ће горко тако киша лити2 Зар да оде живот цео ко прам дима> Оставте ме. — ја ћу радо кретен бити.