Straža

Страна 3

С Т Р А Ж А

Број 310

[Ш! ЦП •Ј- Ђура Н. Беловић п*шад. мајор, комаадант баталона У крвавој борби на Љигу, бранећи, са осталим својим офвцирима и војницими, своју Отацбину од аустријских крволока 14 иовембра тек. год. пзф је тешко рањен. Непријатељско таие, при јуришу, пробило му је и Скрхало кост десне ноге у бутину. Пренешен је у Паланку, а затиму Нкш, где је 18 новембра услед тровања крви подлегао рани. Умро Је да вечито живи. у нишком гробљу сахргњен је са свима почастима, које његовом чину припадају, уз саучешће целог Нишз. Покојни Ђура би > је красан човек, друг и првјатељ, увек насмејаи и весео. Само она>, који га наје познавао за њам неће зажалита. У срп. турском и бугарском рату, када је унапређен за мајора, као и у овоме данашњем рату одликовао се храброшћу, али му не беше суђено да после не:солико дана види ослобођену Србију и Беогрзд, којк је он јако волео. Његов бујан живот, као најлепши мирисави цвет одкинут је, де се уплете у бесмртни веизц Велике Србије. Слава ти и хвала наш храбри и добри Ђуро! Арбод.

Нш Ш Данас сио дознали за страшну вест, да је наш главни сарадник Милан Драг. Псробић, дипломиран правник умро је 13 овог месеца у нишкој Војној болници, од задобивених рзна у последњим борбама са заклетим непријатељем. Овај велики губитак који ј'е задесио нашу редакцвју, већи је и осетнији је за породицу друштво и отаџбину, које је млади Поробић волео свом својом великом и узвишеном душом.

Уцвељенвм родитељама наше најискреннје саучешће а врлом покојнику нека је лака Јземља за коју је проли своу вигешку крв.

РАБОШ Кад су Аустријанци заузели Взљево, дворска канцеларија је установила нарочити орден који је имао да се однесе по нарочитом куриру Поћореку у Ваљево. Курир је дошао у Вшево у најнесрећнијем моменту т. ј. кад је Лустриска војс^а бежала истред наше, а пош то је и Поћорећ бежао тоје он једва успео да му прикачи орден на — позадину.

|Ш11ЈЈШШ Анђа Милосааљевић са четворо деце Деспот Ђурђа ул. број 15 Јеца Белимарковић иста улица. Катица С* Милошевић, са сином Матијом. Јулка Петковић.

ЦЕ11Е1ЕЕ11 Г. ШзрневиИ Г. Шарчевић насје уверио да се разговор водио, између њега, председника општи* не као и к».етова о томе да се инжињери и лекари пребаце на државни буџет и да се на тај начин олакша бу џет општински у овој ратној години а тако исто вођен је разговор да се сиротиња општинска пребаци на вотирзни кредит за остале пострадале вароши и округе, то ми овок белешком исправљамо ону кашу (елешку, у колико се то на његе односн. Такође г. Шарчевић пас је уверио документима да није био ван Београд.з вего с мглим прекидом, опет по дуж* ности, до 1 7 новембра када је и Београд евакуисак. Наша белешка, је имала циљ да заштитимо оаштинско особље, па како г. Шзрчевић сгоја на истом гледишту

то мн радо дајемо места овом напису. Пажња пншод >рађ0вш Г-ца Вида Николић телефонискиња за време аустриске окупације, била је непрестано у друштву аустриских официра. Као државни службеник она се својнм оргијањем дискваликовала и с тога не би требала да >5уде у држа*ној служби. Ноена кривица је потпуно утврђена. Скрећамо пажњу министру на ово. Рмктрш Последњим указом врзћени су у резерву, пређашњи пешадиски псручнипи: Витомир ИлићиЧедомир М^оинковић. Из Оошше Бв9Г|шке Општина Бесградска поз вала је наредбом да још од почетка рата све чиновнике који су услед бомбардовања Одбегли у унутрашњост, да се врате на своју дужност, они који то нису учивили, отлуштени су. Е сад је ред да упитамо нашу општииу: по ком праву г*ца Начићева седи у Нишу и прима теренс«и додатак и плату. Та г-ца и сувише узима себи слободу. Пнгкнуо офицмр Милан Дрндаревић админи* Стративни чиновник 5 кпасе Дирекције Српске Државне железнице, погинуо је као резерзни коњпчхи поручник, 30 октомбра код села Ушћ: Слааа му. Новк офидарн Последњу м указом Њ. В. Престолонаследника Александра произведени су у чин пешадиског п.поручника писари прве к *асе и резервни пешадиски наредници: Милоша Степановића, Радована Ђорђевића, Стојана Марковића, Драгутина Т. Депића и Војислава Н. Станковића и писаре прве класе и резервне ;>екарске нареднике: Ранка Ј. Живковића и Радојка Радо* шевића. У чин артилериског п.поручника писаре прве класе и резервне артилерискс нтреднике: Ватомира Јооанотића и Ј >вана Јанковића.

После пораза ПЕТРОГРАД, 8. децембра. „Моринг Пест“ штампао је ово интересантно писмо једног Мађара, послато из Пеште 30. нов«мбра: — Мађари се свесте Огорчење Угарске против Немачке и Аустрије вагло расте и потврђује се факат, да је јужна ауСтро*угарска армија толико разбијена, да впше и не постоји. У последњим бојевима са Србима Аустријанци су изгубили пвдесет хиљада убајених и рањених и 35 хиљада заробљених. У кратком размаку између привидног одступања и муњенмтог наступања Срба, аустријска војска из г убила је топова и ратнсг материјала више него што су Срби имали ; аа све времс рата. — Пештанци десетковани I Међу пуковима, који кису могли избећи смртн, нзлазе се мађарски пукови 4. корпуса, кеђу којима п јсдан пук вскључиво од Будимпештанаца. То је 32 пешадиска пук. у коме је био Мо инари н све лнчности најдражаје нађарском срцу. Жалосни остатци армије генерала Поћорека, хоји је смењен из „зарав^твених разлога“ налазе се саду Босни, недалеко од српске граввце, а у Земуну и на позицијама премд Смедереву, Аустријанци су наместњш тешке топове за спречавење упада Срба у Угарску, од чега Мађари сад стрепе. Од цег.е аустријске војске која је нагтупалау Србију, једва подовиза 4 корпуса успела је да поб.гне у Босг.у. — ,Да се преда Суду! а Када је цар Фрања Јосиф доиио тачан нзвештај о поразу своје јужне армије, бразнуо је у п>*ач и наредио да се генерал Поћорек одмах преда сулу."

АРМАН.

Први корак у порок

ГЛАВА П — Алилуја! Зар њега Невенкц није волела. "Зар су они само шегу са њиме терали. А он толико сањао о срећи. Било му је ! гешко. Није знао шта да ка| же. Нејбоље да ћути. Бојао I се да не каже какву глупост. Нулић је добро оиазио ко; лика је успех постигао.'„Са* 1мо иапред куражно!" говорао је он самвм себи — па ће бити успеха. Мала дивљакуша ће бити најзад твоја!“ Настала је гробна тишана. После дугог ћутања најзад ћ^ Нулић опет узети реч ,,3нате ли шта колега. Ја сам не-

( 12 ) што смислио. Али тражим од вас часну реч, да ме^никада већете одати. Знзјте д». би то што сам хтео да вам поверим, учинило тако тежак утисак на г цу Невенку и њеке родитеље, да (и све вришталн од бола. Они тај ваш корак не ба друкше гумачили до увреду и то би ашх страшзо болело. А освета је колега слатка управо најслађа задовољштина, коју је човек у ст њу себи да прибави. Јованевнћ у место ^сваког одговора, пружа тромо своју белу руку, коју Нулић халап љиво кзо каква звер дохвати а не пушташе је.

немачки али врло слабо. У рвзговору стигосмо до прве гараже: дтк војниц« отвараху гараже и разгледаху да нема какав ауто, бензин или зеј* тин он ме упита где би могао он да станује: одговорих му да не знам а да код нас нема места јер имамо малог простора. Затим меупипгде је стан нашег газде и как&в има намештај: нашта му одговорих да је њиов стан да леко одавде, на дорћол/, а да намештај имају нешто бо* љег од нашег (само да не би тамо ушао). Он ми се захвала па извада из свог унутарњег џепа један српско немачки речник и пружи ми га с речима „»зволите узети о вај ре* ник па потражите у н>ему речи које не будете разумели." Ја примих речник и захвалих му се али кад отворих прву страну речника ја прочвтах овај запис К. х\

Да је ово речник Ж- Стеиановића уч. V раз. Шаб. гнжназије тврди М. Грујић уч. V раз. Шаб. гимназије Беше ми т а ко тешко као да ми је нож у срце забоден а сузе ми ливуи е на цчн јер ми у памети дођегрозна слика на који је начкн ова књига доспела у руке овога капетана и да ће може бити иста судба снаћи и нгс као и овога ђака. Капетан је још увек стајао и посматрао ме онако замишљену. Најзад ми рече „Госаођице ми ћемо још вачерас доћи овде са два аутомобила које ће мо још вечерас доћи овде са два аутомобила које ћемо ту оправити.* „Изволите Господине." А тада бесмо на капију он се оирете к' мени и рече „Го спођице ако мн напустамо Београц хоћете и Ви самном.“ Ја изгубих сваку наду на живот, па као да је смрт већ

ту код мене, хоћу да му кзжем бар оно што ми на срцу лежи па нека умрем али јуначки. Зато га погледах једним дугим презрнвим псгледом а он ме само негремице гледаше и смешкаше се као џелат кад држи сикиру у руци и чека чзс кад ће ми скинути гл ву с' рамена. Ја га још једном погледах али блнггм и жалним погледом који је он добро видео, па му рекох „Јесте ли Ви само зато дошли у Србију — ако сте сако зато дошли онда благо нама: али то од Вас није лепо као од једног Угарског офнпира. Нзјзад идите Ви а ми ћемо за Вама. И у моменту кад сам то мзговорила он пружи руку а мени се учини диже сабљу да ме посече, али кад чух речи „Ја Вам чвститам Госпођице," ја дођох мало к' себи а он ту на каамји представи ми се. Звао се Улбрих. Рукова се самном и оде.

Ја сам ст&јала на капији још неколико минута као с -амењена од чуда док ме мама са терасе не позва горг питајући ме „штахоће тајГосподин“, али ја јој несмедох рећи праву истину јер бнх јој тиме већи бол нанела. Рекох јој да тражи стан. Кад је капетан са аутомобилима дошао о томс ништа не знам јер из собе нисам излазила. После три дана сиђем доле | да проперем нешто мало кад! оно по авлији шетају и пе- ; вају аустријски војници. Ме -1 ђу њима беху 4. Маџзра, 2 ! Немца и 1. Чеж. Кад ме спазише Маџари ме позаравише и замолише ме да и њима о* перем по штогод. Пристадох и опрах још истога дана, сутра дан опеглах ш одмах им предадох а они мени дадоше 2 40, а један од њих по имену Месарош извади сребрни напрстак и даде ми га. Сви они људа и ако иам

иикако зло нечињаху беху мв тако одвратни, тако антипатични, да просто иисам могла да их гледам. Од њих сам издвајада само Чеха. Од њега дознадосмо да они нису узели Крагујевац као што су остали говорили и да они немају више војску до сгмо старце младиће и неспособне за војну. То нас је до некле блажило а и нада у Бсга да он никад веће заборавити Србију крепила нас је. (Свршиће се)

КОЛОНИЈАЛНА РАДЊА ОМШ 1 шш преко пута Народне Банке отворена је. 1—3.