Straža

Страна 2

С Т Р А Ж А

Бпг.ј 314

Каћун*-Врњци 10-ХН 1914 г. 36. В. Хралебићу ђорђу Срела сам Те једном после стрзшне борбе, Где сн на јуришу задобио рану; Те за отаџбину, и спас целог Српства. На бојишту страшном краљевска крв кану. Ти са Твојом војском уз раме си иш’о. Она Ти је зато од увек искрепа; Из Твоје ће крви, и Твојих војника, Васкрсмути лепа слобода Словена. Поред Тебе храброг, и Твојих војника, Већ се види кол’ко просута крв вреди, Јер и овог рата наша отаџбина, Са тим синовима мора да победи. До скора мален?. Србија је била. Цео свет је ннје тако добро знао; Мислили су да је ништавна и мала, Док њен први војник није за њу пао. Ређчху се жртве, за сдободу Српства, Српска крв се лила још из свежих ранз; Док једнога дана грану сунце среће, И Србијз беше славом увенчана. Тлј се сад свет диви, тој Србији малој, Диве се храбрости Српскога војника; А са тим војником и Теби припада, ВрхунЈ:Ц победе, венац лаворика. На свршетку рата, отгџбина наша, Са Тобом ће бити. славом увеичана; Слава нек је Теби, славј нашој војсци, Јер слобода ниче из њихових рана!

вШП ЈРВ1Ј[Г|"°

Оно чудо гато се догодило у Ваљеву приликом евакуације Ваљева не треба да зстзне незабележено. Кад је дошла наредба за евакуаоију В^љева тамошњи кметови не хтевши сачекати Аустријание, посаветују се 1 коме да ставе у дужност, да Аустријанцима преда варош. После краћег конферисања би одлучено да се та дужност додели Влајку молеру званом „Кун.“ Влајко јеиначеунормалном животу, по казивању Ваљезаца, важио као пропалица човек који вреди свега три гроша. В раи оној пословици: ,Неком рат а неком браг,“ Влајко је већ имао цео план његова рада готов. Циљ му је био да се обогати. Пошто је пореклом Маџар и му« вао се као занатлија пз Ау-

сгрији и Немачкој то је он знао нешто мало и немачхи а маџарски добрс. Кад су наишли Аустријанци В .ајхо јз изашао пред њиху свечаном руву с белим рука вицамз и цилиндером на глави. Промзјмунисао, као што Аустријанци ч.ине, поклонзвпш им се представи се као »Биргермајстер" — Председник Оаштине. Њихове власти га потврде за председчиха општине ваљевске. Али мајстор мазало не буде лењ већ се допније прогури нехако и дође аред Поћореха у а''дијенцчју. Сад је'и Поћорек зкао за Биргермзјстора Вггјка. Сад Влајко нареди да му се израде тилдови на немачком и српсчом језику председник Биргермајстер. Бацио је са

себе оно обично одело и стално је био обучен у свечаномруву. Реденгот, цилиндер на глзви и беле рукавице, Кроз ваљевске сокаке ишао је као какав владар а чим би наишао аустриски командант он би се до земље поклопио и скинувши цилинде^, нгправио би један дубо* ки поклон и тиме би доказивао своју лојалност премаАустријанцима а до некле и зах* валност за његов положај. Да би се више додворио аустријанцима он је се тискао непрестано по кзфанама, где су аустријанци одлазили махом с офицчрима и то му је био рачун. Долазећи тако че сто у додир с њима он Је псстепено задобијао њихово повергње. Рачун му је био тачан Аустриске војне власти почели су да реквирарају пиће и остале потребе од т^мошњих грађана. Јеремија Симић, Милорад Петровић, Светозар Попић први трговци аз Ваљеаа давали су аустриским војним власгима робу, а ове су вм давале бовове за наплату. Дође време да Аустријанци напусте Ваљево. БиргермајСтор Кун позове ове грађане и затражи км да му даду реквизационе прнзнан^це јер ће он да чде у Плац Команду да наплати по њама рачун. Ови, и не слутећи шта овај мазало смера, повере му, и пред д/ му оне бонове а у замену ових бонова, Биргермајстер ии да својеручне празнанаце, с којима данас могу да се сликају за успомену. Мајстор мззало оде у Плац Команду са оним боновимаи наплати по њама око пола милијона динара. Али једно времено одекод Поћорека и замоли га да му да пропусницу да може да иде за њихозом војском. До бивши допусниц/ од Поћорека он се и не врати на биргереку дужност. већ кидне за војсксм у Аустрију. Они трговци чекају и данас да се биргермајстер врата с 1 аплаћенлм боновима. Само га нећг сачекати. С д настаје питање ко одговара за постуаак Влајка

Мазала а ко за оштету оних трговаца? о томе сад нећемо да полемишемо. Али, неко сигурно мора одговарати, и г. Министар Унутрашњих Дела могао би да се заинтересује за ову ствар.

Вести, које су потекле из Софије о томе, какојеГрчка учимила Бугарској предлог за утврђивање неутралне зоне у Кавали, да ће Грчка

помагати Бугарску да ваузме линију Енос—Мадија ■ да она инсистира код Србије да ова ус*упи извесиу територију Бугарској, потпуно еу неосновне. Грчка иије никакав такав предлог учинила. Овде је оче* видно један пробни балон, какви обично потичу из Софије и који бугарсие жеље представљ^ју као предлоге. Грчко ј гпедиште сувише добро познато да би сад потреб о било враћати сен(њ.

( 3 ) У 11 ч сова тоже ме пуцањ са града. Изиђох напоље. У том грмнуше Франпу* зи. Канонада је била ужасна. Прозори су зврјали и сваки час је претило да окна испадну. Цео је комшилук изишао из својих станова. Било их је у разним тоалетама. Сви су у н јвећсм страху питали: Шга је? Да ли то наши пуцају?! Нисам могао свима да се наодговорим и сматрао сзм за најбоље да се повучем. Целу ноћ је канонада била ужасна. Французи су чинили своје. Освануо је понсдељак. Сунце беше ограоуло, као да нвје целу ноћ сиаила досадна киша. Београа је променуо своју физиономпју. До јучемиранданас је ожавео и ја се у чуду питах: од куда толики свет Београдском дрвеном калдрмом ј у р и л е су чезе и кола у којима је свет бежао. Цела је варош већ знала да су трупе шпустиле БеограД и околину и да су се повукл • Свет је бежао. Куда? Нико то није знао да каже, Свака је само осећао потребу да мора да бежи, а куда, то нико није питао ни о томе мислио. Отишао саи до општине. Тамо се беше већ силан свет скуаио и сваки је очекивао да чује шта ће најзад бити.

^ритичмо стамзв Недеља 16 нов. по подае

Од целе општииске управе беху остали кметови Млад. Боторић и Ђоккца Јовзновић. По псдне одржан је збор код ,,Руског Цара“ на коме је изабрана опшгинска управа која је имала дз преда гр^-дБ*оград и његово становништво Аустријанцима. Уторак, 18 нов. по подне у онштини је нзабрана нова општинска управа. За председаика је изабран г. Косга Петровтћ директор Нгродне Банке. У одбор су ушла и оба заостала кмета. Аустријанаца још нема. И стина чују се разни гласови, како су нећ дошли, како је код Штофзре наишла њихова коњица и бацила све под сабљу и ксњска копита. Друге, наравно жене причају како су разговарале са Аустријанцима и како су ови мирни и кротки Међутим, и ако сам прокрстарио цео Београд нисам наишао ни на једног Аустријанца, нити сам видео ма и једну жртву хусарске сабље и коњских копата. (Наставиће се)

Пошто ћемо редовн доноснти у листу именз оних лица, која су од стране Аустријанаца одведена, то молимо њихове породице и ближе познанике да нам достављају и* мена ових.

ФЕД>ТОН

‘Бокица Б...

ТраЈ'ка ашчију у Београду непознају само они, која нису окусили право, укусно ашчијско јело. Е, али Трајку помаже његова жена у свему па и у кувзњу. А жена, зове се Гена, — из Тетово је. Млада, једра, здрава а... сувише за друштао. Е брате волије да се поразговара са муштеријама него ли са мужем. А газда Трајко љубоморан као „Огело.“ Гена служи госте и са њиме разговара; а газда Трајко шкрипи зубима као рабаџијска неподмазана кола. Од љубоморе се осчшио'као Митрополитова патарица,а кад корача изгледа *ао да је забо два легвштера иа на њима иде. А

и прокашљавио; па када пљуне у пљуваоницу, — коју је због полицијске наредбе поставио до врата, — а оно се, чује од „лаке* пљувачке „цан“ „цан“... 8 Е тај газда Трајко наје одбегао никуд за време уласка аустријске војске у Београд. Чим је угледао хусарске чакшире, одмах је назвао паприкаш — гулаш, а папазјанију — чардаш. И збиља, пазар је био не може боље бити. Дали што „маџар. бачи“ нису били у стању наћи бољу ресторацију, или што се госпа Гена често јављала аа врата од ашчинице, тек код газда Трајка права тарапана.§Пазари жестоко. Требало је још само милиметар, па да газда Трајхо ироговори мађарски. Например при наплаћивању говорио је овако: —. Един гулаш, лебец и фајн кисели паприки: цванцик управо фир сексер, то јест

круиа мање грош, што рекли ваши, осам крајцара. Е, па сад у здравље баратом јој цакат... А када би мађарски солдати за време јела разговарали између себе, он би обилазе ћи око стола са својим плајвазастим ногама, смешкао се, као да разуме цео њихов говор. Е, али једнога дана поче лов грађана по вароши. Испочетка су купили само војене обвезнике, аа затим и остале грађане, водећи их у ропство, док најзад нису одводили жене и децу. Узврдао се газда Трајко, па нити је пристао да се крије, нити пак да остане у радњи. Једно вече после ватварања ашчинице седи он и чисти лука и кромпнр, а лепа Гена пере судове од вечере; зајапурила се, па мисли човек они обрашчићи да ће да пр

сну. А газда Трајко се за мислио, ситно и крупно ка-| шље бац ,ј ући густ шлајм „ми се чисте груди“,како он вели. — Гено мори, — викну на жену. — Шчо је? — одазва се Гена окренувши се у попа ■рема њему. — Ела при мен. — Гена му приђе, а он је погледа право у очи, па некаквим тужно овбиљним тоном поче: -- Гено, шчо сакаш да прајиме?.. Нели виде данас како покупаше тол’ки човеци за у роиство? А, ако земају и мегвмеме?!! Па нишчо де, робом икад а гробом никад. Ех Гено, несум ни ва роба ни за гроба. Него шчо кје прајеме за спаЛње? — Па кје палимо кандило де. — Ај« сас кандало неиде, зашчо кот њи кандило нема го, па кје ме јоште казнит

јза кандилв. Него ти кје ми ! иеташ под ислот кревета една поњзва и един јастук, па кје се ја ту да кјутем, док приђе овај фурија. — Па сат, какч ти сакаш, одговори му Гена. После пола сата, Трајк 0 којм се неколико пута наду* гачко и нашироко прекрстио; счупивши своје Ц80лкке подвуче се и /еже под кревет, а Гена на креает и обоје заспаше. Још не беше ни свануло, а Гена се наже преко кревета па му викну: — Трајче, живо ли си, зДраво ли си? — Жово здраво, ама тврдо, одазва се Трајко и па» гролџијски се закашља. Устала Гена, спремила за ручак и ради сама у ашчиниии. А кад би у подне, запигаће је један хусар: — А камо је ваша муж?