Straža

С ј р* аи 3

С Т г Л Ж А

С&01 0.7

али у гимназији није ишло баш никако. Још одмах првог тромесечја истеран је пошто је ухваћсн у неколико крађз. Чика Јова није могао никако да верује да је његов син лопов и жалио се минасгру против безакона. Но кад то није помогло ј он[1 је преко свог савезног листа изгрдио и министра просвете и директора и професоре. Сви они нису били дорасли з? тако висока места, и били су непоштени што су му сина тако тешко оклеветали. Није хтео да га да на занат. Јер, зар, његов син да служи другога зар његов син да пере судове, да чисти цчпел , двориште, да по киши и снегу пепа дрва и носи огромне канте са водом? Не, то он не може да дозволи. М пошто је дозволио да две године утроши јурцајући по улицама, погодио се са једним сајџ[ јом да му сина изучи занату. Али, да овај не би морао да ради и друге послове. које не спадају у занат, Чика Јова се обавезао да плаћа по 20 динара месечно. Како је часовничар био полетарац, пре два месеца беше отворио рздњу, па му ових двадесет динара месечно добро дођоше, нарочито још што је чика Јова платио унапред за три месеца. Тако су опет пролазили дани, па срођоше и месеци. Никола је седео у дућану гледао как. ) му газда кује, (рише и струже, али никада није I и покушао да узме коју алатку у свије руке. Мзјстор се држао тачно по програму: доносио је сам воду, чистио је дућан, брисао је прзшину, и кад би Никола у седам сати д шао у радионицу сео 5и на своју столицу и ту би се до иодне млатио. По подне исто тако. Али 12 Јула 1914године изађоше званичне новине са краљевићевим указом о мобилизацији. Како је млади газда био војни обвезник,то је сутра дан затворио дућан и отишао у своју команду. И тако Никоза опет остаде на сокаку. И Чика Јова је бионавојној дужности, те је тако Нико п а имао могућности да крстари по Београду као кахав аероплан. Истина чика Јова се калазио' преко дана кзд куће, али како је целу ноћ чувао патролу, то је пре пс дне спавао, а после подне одлазио је на чашицу горке и на коју реч. И тако се само отац и син увече сретаху хад је овај од лазио на стражу. Једно после подне кренуо се Никола у варош. Имао је у цепу два гроша, што му је дао отац за џеаарац. Дошао је код Руског Цара. Једна група београдских гамена играла је „берзе". Николу је ова игра правлачила и он је сгао мало у страну и дизао је главу кад год би која од гамена бацао новац или како се то њиховим језаком каже „вртио!" Никола се сав занео у игру и један Одрастао ципов ухвата га за

рукав и рече му: „хајде хоћеш и ти!“ Ннкола битакорадо играо, али није имао новаца. К*да 'е овај још ј?дном ословио Никола му чнсто про* муклим гласом рече како нема доста пара. — Па ради и ти, па ћеш имати новаца! рече му овај.ј — Ја ба радио, али не знам шта? Пошто се прво пажљиво окрете око себе и иошто се уверио да је врева гамена тако силна, да неће чути ни једну њихсву реч, он му шапдтом поверљиво рече: Ако ти збиља хоћеш да ра-, диш ја ћу те одвести до мога госаодина и 0.1 ће ти наћи посла, а већ после биће пуно пара, Чекај само да „окренем“ још коју! Никола се радовао што ће доћи до новаца и што ће и он моћи да се „берзира.*' 0бузет мислима он је затворио очи н дрмао је руком по празном џепу замишљајући да већ у њему има новаца. — А сад хајдмо, — прекиде га ципов и Никола се упути са њиме. Ишли су доста дуго. Најзад стадоше. Ето ту седи господин!" Ја ћу прво да уђем па да те при јавим- Ти ме причекај! — И Ци 10 В уђе у собу одакле се мало после враги и уведе Николу. — А, дзкле ти си тај? Е па добро. Ево овај ће те упознати са послом. Посао је врло лак, мораш само да :и вешт. Почећеш још сутра. Ево ти за сзда пет динара. Биће и више! — Никола ни!е знао како је изишао из собе господинз, јер пет динара он никада није имао. Он чисто није веровао да је газда то> ликог новца. — Сутра око 7 сати ујутру да се састанемо на исто место па ћемо на посао. Збогом! И оба се дечка растадоше. Никола је обилазио ашчинац!, бозаџанице и пиљарни це и јео је све што је очима видео. Што да штеди? Зар му није госаодин казао да ће бити и више Никола је целу ноћ провео немирно. Све се трзао и бун* цао о парама. У седам часова он је већ увелико чекш свога колегу и дочекао га је. Обишли су у штампарију и ту је овај узео по неколико де сетина бројева. Затим су се упутили на голожаЈе, вап Београда код војске. Војска је била жељма да чита новине и никои није ни падало на памет да забрани долззак ,,невине“ дечице. Кад су били на једној узвишици онај ће рећи Николи: Ето кад дођеш на •вакву узвишицу а ти потражи згодан жбун, пази да те само ко не опази и маши белом марамом, ево оваквом и он извуче једну белу мараму. — Но чешће морамо да се задржимо и до пет, тада се служимо ево оваквим фењером, Ја ћу ти воћ показати како се њиме рукује. Али баш усред њихова раз* говора један стражар коме се оба дечка учинише сумњива опали из пушке. Никола и друг му побегоше као чвор-

ци. Кад су стигли у варош признао је. — — отишли су право код госпо- — Наступили су кридина и овај је дао Николи тични д?ни и врховна коман још неке савете, показао му

како се рукује фењером и т. д. Сутра је требао да се учини покушај нз Бановом брду. При растанку Никола је добио 15 динара. Сав радостан одлетео је својој кући раширио је новац по кревету и стао се по ње* му да ваља. У тој радости и заспао је. Нешто раније но оСично чика Јова је дошао кући. Упалио је лампу и стао је да се свлачи. Наједном паде му поглед на динаре на које Никспа пун задовољства лежао. Пробудио је Николу и одмах га питео одкуда му новац. Никола је у почетку ЛЈгао, али ухваћен у лажи

да тражила Је добровољце који хоће да се б. рс у борбеној линији. Чика Јова је своју жељу исјавио и после пет дана борио се ( ко Ваљева. У јеиној крвавој борби кад је дошло на бзјонег чича Никола је први Јурнуо л после краће борбе пао је. 2 Борећи се са душом имао је још толико свести дазовне свештеника и да му се исповеди. Испрачао му је слу чај са сином и испрекиданим гласом заврши; Али ето ја сам све опрао. Љзга је збри* сана. Њу је спрао стари пешак. Живео Краљ! —

Јадни принц

Од И. А. Купрнна.

1 .

„Чудне ми па»*ети! — мислио }е љутито деветогодишњи Дања Јевлајев, лежећи потрбушке на кожи од белог медведа и лупкајући потпетицама једном о другу поди гнувши ноге у вис. — Чудно! Само велики и могу бити притворни. Мене су затворили у гостињску собу, а сами се тамо забављају китећи Јелку. Од мене захтевају, да се чиним, као да се ничему и не досећам. Ето какви су они велики! На улици гори лампа и по* злаћује ледене шаре на прозорским окнима и, пробивши се кроз лишће фикуса, прави лаке златне шаре на иоду. У полутами слабо се светлуца савијени бок клавира. „Па и шта ту има рздосно, ако се хоће право, у тој Јелци? — наставио је Дања да размишља. — Доћи ће ту познати дечаци и девојчице и претвараће се; да задовоље велике, као паметна и васпитана деца. За сваким гувернант? или старија тетка. Приморавају, да се цело време говори енглески... Смислиће какву сувише досадну игру, у којој свакако треба спомињати имена звериња, билина или грЈДова, а велики ће се да меш ју и да поправљају мале. Наредиће да се иде очо Јел^е ухвативши се за руке, да се штогод пева и за то ће пљескати рукама; онда ће сви п >седати испод Јелке, и 1 ика Ника ће да прочита наглас неприродним, глумаччим „гња ваторским", како вели Сони на дадиња, гласом причу, гледајући раскошну Јелку богаташа. Затим ће да поклоне ку 1 ију с прибором, глобус и дечију књижицу са сликама .. А сигурно неће поклонити то* циљајке ни склизаљке... И послаће нас да спавамо. „Не, ти одрасли не знају ништа... Ето и тата... Он је најглавнији човек у граду и, дабоме, најученија... Не зову га бадава поглавицом града... Али и он мало шта зна. Он све досад мисли, да је Дања мама беба, а како би се за-

чудио, дозвавши, да се Дањг већ давно и давно решио да постане знаменитим авијатичаром и да открше оба пола. У њега је готоч већ и план лађе за летење, треба само откудагод да добије гипку челичну шипку, канафу од гуме и велики, већи од куће, свиленч сунцобран Управо на таквом аероплану Дања дивно лети ноћи у сну.“ Дечак је лено устао с медведине, пришао, вукући ногу за ногом, духнуо на фантастичну ледену шуму палми од леда, отрао рукааом ста< кло. Он је слабуњав, али крепак дечак. На њему је кестењав капутић од пругастог штофа, а таке и панталонице до колена, црне доколенице и дебеле штифлетне са шнурама, заврнути плегени оковрат 1 ик и бела машна. Светле, кратке и меке косе рашчешљане, као у одраслог, правл енглескии разделом. Али м/ је миле лице која бледо, а то долази од недостатка ваздуха: чим Је појачи ветар, или је мраз више до шест гради. Дању не пу< гатају напоље. А ако и поведу на улицу, то га пре по сата завија.у: камашне, посгављене ципеле, топли офенбуршки рубац на прса, капа с наушницама, •-аауљица, огртач од пловкина перја, рукавице од веверице, муф... омрзне и шетња! И свакога

узречицу. — Цела је кућа пуна жена — тетка ката, тета Лиза, тета Нина, мамз, Енглескињз... жене, па то су те исте девојччце, сзмо старе... Уздишу. јаучу, кочоиере се, воле да се љубе, боје сесвачега — миша, назеба. паса, микроба... И Дању сматрају управо као девојчицу... Баш њега ! Вођу бораца, капегана гусарског брода, а сада знаменитог авијатичара и великог путника! ,,Не! Баш ћу узинат узети и на сушити земичака, одлчћу у мехур татиног вина, скуцкаћу три ру бље, па ћу крад 'М утећи као мали на лађу. Новце је лако скупити. У Дања увек има џепараца одређена на свакојака доброчинства*. Не, не, то су све само снови, сами снови... С велима не можгш ништа учинита а са женама још мање, Одмак ће ухватати и отети. Ето дадиља говори често : „Ти си наш принц“. И збиљз, Дања, кад је био мали, мислио је, да је он — принц из чаробне приче, а сад ј* узрастао и зна, да је он јадни, несретни принп, счаран, да живи у досадном богатом царству. 11 . Прозори гледају у суседну авлију. Дања наједном привлаки чудна, необична светлост, која се љуља у ваздуху тамо амо, сад се подиже, сад се спушта, за час ишчезава и опет се појављује. Дунувши, протр'о је више отвор на залеђену стаклу, примакао се очвма, заклонивши дланом, као штигом светлост од фењера. Сад је на бедини тек напалог снега јасно видио 0малену гомиту дечице. Над њима на дугачком штапу, која се у мраку није видела, као да плива по ваздуху, огромна, разнобојна звезда од папира, освегљена изнутра неком сакривеном светлошћу. Дања зна, да су та сва дечурлија из старе и јадне кућетине, „сскачка дечурлија" и „неваљала деца“, како их зову велики. Синови обућарз, слугу и праљз. Али Дањино се срце стеже од зави* сти. усхићења и радозналости. Од дадвље је счушао о месном давнашњем јужномобичају, да деца заједничкч удешавају вертеп и звезду, иду са њима по кућзма и познатим и непознатим — певају уобичајене песме вертепске и божићне, да за то добивају као награду шунке, кобасица

га в^ди за руку, као бебу, колача и по који бакренин)дугачка мис Мис Џенерс са својим црвеним покученим

носом, стиснутим оприштеним усгима и рибљим очима. А у исто доба лете по тротоару на дрвеним склизаљкама ве* сели малишани црвенвх обрашчића, или возају један другога на лигурама, или, одломе од олука леденицу, па је жваћу Боже мој! Да му је бзр једном у животу пробати леденииу. Мора да има чудну сласт. Али зар је мо< гуће?! „Ах назеба! Ах диф* тиратис! Ах, микроби! Ах, гадно!“ „Ох, већ су ми те жене! — уздише Дања, озбиљно понављајући омиљену очеву

вац Безумно смела масао сену у Дањиној глави, — у толико смелија, да се он угризе чак за доњу губицу. Али зар он у ствари није авнјатичар и поларни путник? Та пре или кашње ваљаће отворено казати оцу: „Ти тата, немој да се узрујаваш, молчм те, ја још данас идем на свом аероплану преко Ламзнша. Упоредно са таквим страшни речика, обући се и крадом истрчати на улицу — тричарија је. Само кад његовом срећом не би стари дебели лакај дубио у предњој соби, већ седио у свој собици под степеницама.