Straža

С јрана 2

С Т Р А Ж А

Број ,';20

је казго поред осталог и то, како Аустрија није же;’ела овај рат. Односно сарајевске трагедије, она бт се са Србијом изравнала дипломатским путем. Међутим, Немачка је била та, ко!а нас је и нагнала да уђемо у рат. И пошто нас урнисала, узела нам је војску под своју комавду и сада води рат на своју руку не питајући нас! — А, екселенцијо, можете ли ми рећи да ли постоји у истини неспоразум између вас и Немаца? — И зко ми је непријатно, ја ћу апак рећи праву истину. Ствар не стоји у оној мери рђаво, како су се наши непријатељи представљали, али сам пуг графа Тисе у Берлин, одмах по наименовању графа Билоа за посланика у Риму знаци су да односи нису онакви какви би требала да буду! — А шт8 мИслите о завршетку рата? — Е, то је потеже питање, а после тога ја нисам компетентан за таклв један суд. Моје лично мишљење је да ће моја отаџбина из овога рата изићи неокрњена. Цео цех ће нлатити Немачка својим колони* јама! Оставио сам овог угарског магвата нека верује да ће његгва отаџбика изићи неокрњена и отишао сам у варош да проучзвам душевно стање Бечлија.

РАБОШ Због једне фалсификоване менице један београдски трговац отишао је на робију а његов ортак исплатио је жени фалсификатора онолико колико је хтео Међутим краљева милост продрла је и кроз гвоздене решетке казамата и трговац — фалсификатор нашао се опвт у слободи. У кући је затекао јадно стање. Исплату је жена давно потрошила и морала је да иде да ради грубе послове. Ни деца нису била поштеђена. Девојчица је продавала цвеће, а синчић новине. Стање на бојишту је било критично, и трговац — фалсификатор, пошто је накупио не олико банки од својих пријатеља, отишао је у команду и јавио се да га упишу у борце и ако је био ослобођен као сгално неспособан. У једној крвавој и очајној бор-

ФЕДзТОН о дух . КУМАНОВСНОГ ХЕРОЈА — Бога ми, ево већ десети дан, како се не јавља, говораше чича Петар, старац од својих 70 година, бео као овпа, а лице опа ^ено сунцем црнело се спрам беле браде, као и бркова. — Ма ти увек тако заслу тиш, љути се његова снаја Цаја. Кад год ти тако очајаваш мора се нешто десити. Затим се окрете и притисну јаче сво.е дете на груди, Малишан пружи своје ручице, загрли своју мајку иогледа ј* и рече: — Је ли мамо, а кад ће доћи тата? Јз га одавно нисам видео?! Мајци се очи напунише сузама и онд спусти своје усн'* на детиње чело и про-

би фалсификатор се показао као херој: ускочио је у непријатељски ров, убио бомбом 10 непријатеља :: преко 20 нх заробио и дотерао у своју чету. За јунаштво командант пука лично му је прикачио поднаредничке звездице и предложио га за одликовање. Осим овога добио је и штаку, јер га је једно непријатељско псето ранило у кук. После тронедељног лежања у болници фалсификатор је напустио болницу, али м.фао је штаком да се подупвре, јер рана не беше још сасвим зарасла. Са звездицама, медаљом и штаком он се једног дана створи у радњу свога ортака. Овај је баш пребројавао пазар. По лицу му се видело да радња иде сјајно. — А гле, јеси ти то? Па од куда ти у војннке, овај, а кад су те, молимте, пустили из..., ти већ знаш. Како си се искобељао, како си се извукао. Врло лако. Из казамата у ров, па у болннцу где су ме са овим даровали! — Ту он показа на штаку. — А како се ти извуче? Ти из рова у дућан, и за чекмеже, и народ те лепо дарива. И да видиш то твоје даривање јс боље но које.

Г. !ш — Промена бугарског посланика у Цариграду. Софкја, 27. дец. Тошев, досадашњи оосланик на Порти смењеи је а на његово место пестављен је Колушев. У дипломатским круговима, као разлогза његово смењивање, наводе неактивност у последње време. Међутим, у бугарским политичким кр>говима наводе као разлог њ*тово сувишно исгицање као Туркофилз, а нарочито у време објаве рата Русији од страке Турске. Нзеговим смењивзњем вдада др. Радославови хоће у неколико да загдади своје погоешке. Ка ушев није до сада политичкч истицан и сматра сесзмо за поштеног човека и вредпа чин -вника.

Ј(ашп хероја Милутин Сиасенић Мишар је крвавим словима и венцом славе сраске овеичан, још у повесници нашег Ускрснућа под Турцима. Не

шапута: — Ах, Боже! — Јели мвмо, Бога је добар, он ће га довести кући? пита дете даље. — Хоће, снаго моја, хоће! одговвра мати љуби га, а су зе јој цуре низ бело лице. Пролазе дани. Чича Петар иде у кафану, распитује за свога гина. Пига овог, оног да ли му пише син, дз ли ја* вља што и о његовом сину. Нико ништа не зна. Он почиње да страхује. Сви вој ници пишу, јавља[у се а његов син, његов Божа не. Ваљада нема хартијс-, мисли онако нехотице, и сам зна и верује па није тако. Најзад шта је друго могао но да се прекрсти. Боже, ти си добар, тц ми га чувај! Дани пролазе. Већ.је про шло двадссет и три лана од како се последњи пут јавио. Осваиуо је днадесет и четвр-

мање имаће историја у српскоаустриског рата, — да забележи златним словима, нове славе и подвиге нзших хероја. Као што је поп Лука Лазаревић са ондашњом дичном србадијом разгонио Турке на буљуке, по Мишару, и гонио Кулин капетана, — тако је и млади херој Милутин Спасенић водник XI п. п. стекао славу успешном борбом против силног непријагеља, бранећи своју отаџбчну за коју је и ској млади живот положно 28 окт. т. год. Даиас, кад брзометна арти* љерија, — монитори, митраљези и брзометне пушке, и др. модерна ратнз срества, чиче рат далеко свирепијим; где би се и поп Лукин Дух поколебао јер на зрну нема јунака ту уе пок. Милутин дао редак пример, — јунаштво које заслужује да небудеззборављено. Наше доста ретке и слабо поседнуте позиције на Мишару, имале су да издрже напад од мкого јачег непријатеља Напад несравњенз јак. Швабе су густвм колонама надирале отварајући убиствену брзу паљбу из пушаха и митрзљеза, а под јаком зашгитом артиљерије а нарочито из ноннтора, који су кевгроватан пустоа у нашим редовима правили. Позиције је требало одржати по сваку цену; лако речена, али тешко изводљива ствар, задржати војнике у рову које минигор буши и у ваздух баца, где је већ сваки пети војник избачен из строја; у тој ватри јурита поред рова, куражити соколати и управљати војнацима, мислим да би и сам поп Лука да је жав; призаао за херојнзам. Ето, тако је наш млади херсј чинећи то ск ро цео дан, и усаевши да неоријатеља да< леко ;ачег одбије, при завршетку борбе хтевши указати хришћ -.нску љубав своме рањенон нареднику; да га превије, у том моменту пго за отаџби^у са осмехом на уснама и уверавам да је своју дужност и учинио. „Благо онсм ко до вијек

ти дан, а од њега ни трага ни глага. Тога дана стараи је био најзлослутнији. — Цајо, рече он, дај ми малог Иву, да га гледам, место мога Боже. Снаја послуша и доведе дете. Старац га узе пољуби га, метпу га у своје крило и миловаше га. — Слатки мој Иво, рече, шта ли је с твојим татом? — А шта дедо? — упита дете: — Тата је далеко, далеко. — А ја бах волео, да је он ту. — Ах. уздахну чича Петар и неколико суза кануше му из очију и оквасише му тле као снег бел/ браду. — Дедо ти плачеш? упита мали Ива, а лице му се растужи. Да нвје што зло тати? — Мали мој.

живи имао се рашга и родити". Хиљздали се овакви хероји у сл?’ чој али напаћеној земљч. Слава палом хероју. С. Џт срп. послакпк у ђукуршту Журнал де Балтган доноси ову вест: Пређашњи послачик на бугарском двору г. Павле Маринковић наимтнован је за српског иосланика на румунском двору на место г. М. Ристића који је премештен у Рим за посланика на талијанском двору. Исти лист придаје велику дипломатску мудрост г. Маринковићу. Изражавајући симпатије које зв -.нична Румунија гаји према г. Маринковићу једновремено глорификује и симпатије румунског народз.

Ешпит — Пажња Г. Министру Војиова Многобројни путници, који по нуждч напуштају сзоја ог* њишта, и они који стигну у Београд жале се на команданта мтаден ;вачке и раљске железнт чке станице. Ми нисмо у могућноста да проверимо све оне назоде и жалбе одб^глицз у којимасе жале на шиканирање а мзлтретирање поменутих г. г. командзиата. Али да они збиља врше страховиту шикану над стгновништвпм које по нуждч бежи и оставља своја отњишта, мора да има нечега у ствари, јер се а сами државни чиновници, чак виши државни чиновници жа-те ва њихову нељубазност и малтретирање. Не треба да наводиао ове дирљиве сиене наших жена и дец--', гато пате због с бести ових двају комчндзнатз. Они су постављени да врше взвесзн посто у цчљу обавеч:те ња избеглог станозништва. И к=д они постоје рзди становништва онда је нгјпримитизнија дужност њихова, дч овом избеглом становзиштву даје

— Шта, упита снзја која баш тад стугти у собу, зар његовог тате наје више... И сузе јој грунуше. — Ннсам мислио то, рече чича Петар. — Ах, ти нешто зло слутиш, настављ;’ше сваја. Дете удари у плач. — Шта вам је по Богу? упаде у собу баба Џана. Сндја јој објасни. Оза подиже очи горе и прозбори! Ти га Боже чувај! * « * Исте ноћи преврташе се чича Петар по постељи. Није могао да заспи. Првмишљао је о свом сину, о свомјединцу Божи. Ах, драгн Боже, шапутаху његове бледе усне, ако је баш суђено да ти један из наше куће дође, узми мене стзрца остави њега, њега младог, који тек има дт живи. Ако не ради мене и рвдв шегове

потребна обавештења и д му се излази шго је више могуће у сусрет а не да ич псује и шикан<:ра као стожу. ?-1апослетку, ми мисличода та два господина, нису узели патент на ову дужност да псују путнаке и да наа овима изливају свој бес. Молимо г. минастра да учини штз треба и да заштити стзновништво од нзгртаја ових два господана.

— Талијански добровољци у француској војсци. ПАРИЗ, 26. дец. У гпследњим крвавим борбама на Игсру поред многих младих и одушевљених Француза пало ј ■ и неколико као роса младих тадвјанских добровољаца, која су на ирвл тресак тога и праска пушкг полетели својој браћи у помоћ. Ш ! ШП! Србе муче на све стране. Срби у А.-Угарској вре* жнвљују тешке даче и то само због тпга што су Срби. Власти су им аокупиле сву стоку н сву храну, док код Немаца и Мађара нису узимзли ништа. Па ни то вчастима нвје доста После порзза у Србији, оне су почеле да затва|ају и да злостављају. Многа који су отишли код власт вису се више ни вратили. Вешала раде у велико. Те* шкс- оном на кога посумњају да нијс „хззафић*. Пре три дана једна депутацијг састгвљеча из два по< сланика са Сабора и три посланика са Цок. Счбора и не< к..дико најугделнкјих Срба оти ли су личао да се жале цару ка лерор к ји се врши над Срнским живљем.

Штбингпи|м Дрг. Грвгорнћа потрвбан Џ јвдгн бтаркји уЧ8НИН. мајке, остави га ради жене. О.тави га ради оног јединче* та оног детета, остави га ради Малог Ивс, сина му. Не дај, да дете згборави оца свога. И још се дуго молио Богу чеча Петар. Изгледало је да целе ноћи нсће моћи ни тренути. Јер кад је опет легао, опет се преврташе без саа. Али... наједном га све мисли оставише и он заспа, звспа светитељским сном.

Његов Божа стего пушку и са друговима корача, ко* рачз. Приближава се непријатељском рову. Ннједном осу плот> н, па други, трећи... Они стадоше. Почеше пуцати и они У то ш се деса нешто страшно. Нека црвена кугла излете чз непријатељског рова и мало затим удари његовог Божу и разнесе га у комаде. Старац скоча. Поч« звератв