Straža

Број 30

БЕОГРАД, ПЕТАК ЗС .ЈГ1УАР 1915.

Година V

Стаи Редакције и Админ.: Космајека ул. бр. 22. Огласи се дају у Админ. Цена утврђена.

Ненлаћена се писма не примају. — Рукописи се не не враћају. Писма, рукописе, новац и све осгало што се односи па лнст, слатн власништву листа.

таЛЕФОН УРЕДНИШТВ., 1092

СЛОБОДОУМНИ ОРГАН ЈАВНОГ МИШЉЕЊА Излази св?ки дан у 6 ч пра подке.

Адреса за телеграме: „СТРАЖА“ - БЕОГР Претплата за Србију на пошти: на годину . . . Дин. 12,„ шест месецн „ 6,„ три месеца . „ Ј,„ један месец . „ 1,Претплата за ииостранство на пошти: на годину . . . Дин. 38.„ шест месеии „ 15.„ три мвсеца . „ 7.5в

ТЕЛЕФОН ИЈТАМПАРИЈЕ 1092

Изгубили главу У?усшрвјскп ерцхерцзза крију изре у шбзјррскс згводе. ЖЕНЕВА, 27. јгн'ара, Паника која је обузела народ услед неуспеха на бојном пољу пренела се и у чланове династије и сви они, који нису у војсци напуштају земљу. Приватна царева благајнз, као и новац осталих чланова уложен по разним банкама сав је дигнут и уложен у овдашње новчане заводе. У овдашњим владајућим круговима услед овога влада уверење да је сгање у дунавској монархији веома критично и да су и двор као и влада изгуоили ии I ии глао«/ жх II« верују више у ма и најмањи успех својих армија.

Погри 101160

Рат је страшан, а последице, које иабијају тек по свр шетку његову — ужасне су. Историја је утврдила, да су државе и народи свакад, још далеко после рата, сеећале све тешкоће и ^иеасе његове, па и онда, када су из рата кзо победитељке иза шле, јер и у томе сретнлм случају, освћале су још дуго силан губитак, који км је рат нанео. Жртве, које им је рат прогутао, не мсгу се никада накнадкти. С друге стране. рат оставља зз ссбом пустош на све стране, а упропашћује становништво поглавето оне државе, на чнјем се земљишту рат водио, те ово годинама ие може да се подигне. У колико ]е већи простор ратишта, у толико је већи број уп^опашћеног становни-чнтвз, што после рата јако утиче на мгтеријално стање саме државе. Зато свака држава, а сви народи вају рат у колико је више могуће, а ратују само у случају крајње нужде, кад вм од тогазависи каква неопходна потреба или сам опстанак. Само оне државе, којима на челу стоје нееавеснв и глу-

пи људи — ратују из осве^е. Баш зато, што се знају све ужаене последице рата, старају се да време трајања рата, владе свих ратујућих државз, да свсје становништво — у колико је више могуће —сачувају од материјалног пропздања. Пут и начин, којом поједине владе ово псстигавају, — може битм вишестрзн, али је код свију циљ ј дан и ЕСТВ. И у нас, у Србија, стара се влада, да овај циљ постигне, а свакако ће и по сврик‘тку рата радвти на томе, да се јад в кевоља, које рат за со» бом оставља, буде ублажен, помажући на разне начине оштећено становнвштво. Да ћв тако бити, јамчи нам владин рад за време трајања, а н по свршстку прошла два рзта, те ће вероватхо тако, ако не и бољи бити и овај пут, јер је наша влада обогаћена кску> ством у прошлим ратовима Знајућв све ово, чудимо Се, да је влада још и даље оставила на милост в немилост случају читав један сталеж, за којп је дуина старати се — а то је чиновништво пограничних месга. Дзнас ако ико, оно овочиновништво иде на сусрет си-

гурној и кеизбежној материјалној пропасти, — а о ономе што после тога долааи, држимо, да нг треба ни г ворити, јер је то опште позната ствар. — О мо весело срце, кудељу преде, — само

оно чивовништзо, ко]е н.ма да се бори за материјални опсганак, може бити, и може се одржати на висини свога позава. — То је нстима, коју нико оборвти не може, и баш зато, што то свачо зна, чудимо се што влгда не хвта, да ове људе сачува од ко* начне пропасти. Сви ми, становници погра ничних места, врло добро знамо, како је спповедена ева> куапија пограничнвх места. Знамо, да је гелика већина пограничног чиновништвз напустило места у последњем моменту, не могав пснети собом пишта, јер у многим местима пије било никаква подвоза. — Просто се узела за руке породипа, и пешице ладом за осталим светом. Свако је од њих могао рећи: „што је рува — ва мени је, што је крува — у мени је.* Све што се годинама текло, одкидаЈући од уста, остављено је, а изнела се само гола душа. — Колике је издатке имало ово чиновништво, по* влачећи се вз места у место, и живећи у страном месту пуна два месеца, држам ц није потребно истицати. Када је непријатељ истеран

|са кашег земљишта, чиновништво је враћено у место свога седишта. — Некв су | од пуне куће, затекли само нешто од дрвених сгвари, а неки баш ништа. — Цела нм је имаовина упропзшћена н уништека. - Многи нису иуалв, нити сада имају на шта да легну, шта да обуку. Остали су голи и боси без игде ичега. — Намарнице су у свима местима тако ужасио поскупиле, дн је некима це» а ;утростручена и учетворостру^чена, а плата чино«ника остала је иста. — Живот у опште поскупио, у крајњој ј немаштини. незна где да се окрене и ш а да раци. — И ако је погребе свео на мичимум, сам живот је далеко скупљи но пре. Од плате му не може остати да купишто му је најнужније, — да има бар из шта лећи, и шта обући. Зааужити се не може — све и да хоће — јер нема где. Нико неће да помогне. Уз то још долази и издржгвање породице у страном месту, јер да их доведе кући — на то ни један ни мислити не може из простог разлога, што нема на шта да их доводи. На коју год страну окренете, зло и само зло, а излаза не може да иађе. Седам се месеци скоро патило и »^учило. Седам месеци се борило са скупоћом и н маштином а под сталном топовском и пушчаном ватром

пп ИСЛПМ МССЕИИа. \^СДс1М МС сеци — седам вечности! Држимо, да је ово дост.! Влада бк требала што пре да сг постара, да ове људе ослободи ових мука и коначне материјалне пропасти, којој гчевидно у сусрег иду, а о здрављу ових јадаика даине говоримо, јер је оно и тако већ сасвим растројено. Држимо да бн нг само право и поштено било, да се овим јадницама што пре помогне, но да је то и дужност владе, а начин је прост и лак. Влада треба ево чиновни штво да замени другим] из позадине, који нису осетили никачве тешкоће рата, а по могућству са таквима, који су без породица, те који ће много лакше моћч подносити ове изда 1 ке; — а ове, који су већ све изгубили, и који се за седаи месеци доста и предоста нзмучвли, да иремести у позодину. Нарочито скрећемо пажњу владе на чиновништво у Шапиу, Лозвици, Љубовији, Крупњу, Богатићу, Обренсвцу, Умци и другим местима на самој граници. Већина ових људи, изгубила је све што је и мала, п* ако сада присиљен, да издржавајући породице на страни, троп'Н на две стране, — то ће омо бнти материјално коначно упропашћено, да се после никада више не дигне, ■ у том случеју пада грех на душу владе.