Straža

Стга^а 2

С т Р А Ж А

ћ>рој 60

је, а у том свом ревносном раду течко је оболео. Звали смо лекара али лекара нема, у Књажевцу су свега два н од њих је један оболео, а други не може да напусти болницу, напослегку замолили смо за једногиску« снијег болничара, те је дошао и показао нам како да негу јемо нашег д#брог учитеља, Заложила смо сав свој тр}'д не Само одбср већ цело село да сиасемо нашег добрсг и преблагог учитеља. Дакле наш учитељ је толико клоиуо да нит мсже да пише ни пак да говори. Стога смо се нашли побуђени да о овоке известимо Пгподина Министра Просвете, и да га најучтивије умолимо за (30) тридесет дана боловања нашем малом по физичком развићу, али нревеликом по делииа његовим који нам је не само каоучитељ, већ и као лекар и све и свја“. Потписан председник школског Одбора са члановима и деловеђом. На полеђини овог акта поред осталог стоји и ово: ,Изјавити школ. одбвру у Трновцу захвалност за пажњу коју указује оболелом учи« тељу *.

— Пасно сер Тон* Пиптвиа —

Председник беогрздске оп> штине г. Ђ. Б. ђ естороваћ добио је од г. СерТо^еЛиптона ( во прсмо, у којем му племенити Енглез изјављује своју благодарност на великој пажњи и љубазиости која му је укгзана за време ње гс вог бављења у Београду, писмо г;аси: Драги г. Председниче, За мене је велико задовољ Стк,о да Вам овам писмом бла годарим на великој љубазности и пажњи, кија ми је указана зз врем мога боравка у дивком граду Београ На несрећу ја сам бво сведок врло жалосних призора: убијања мирнвх становника, људи, жека и деце Аустријским грзнатама. Моји пр>јатељи, Господин

ФЕЈБТОН М/ Н.^Ншк.: Теви ки 1 Што н[ оспвљато — Иа бележншк* једног мшадог шољског болншчара Падала је ситна, јесења киша. По каљавом сеоском путу полако су пролааила кола за колвма натоварена нечим тешким, што се видело по дубо ком упадању 70чкова у дебело блато и истегвутим вра товима и избеченим очима гладних волова, који су полако вукли коморџнјска кола једва извлачећи ноге иа блата. То су вухли мунвпију на положаје, на којима се већ неколико дгна водмла огор чена борбена. Тужно је изгледала сва поворка од кола и људи, која је ћутке прола> зила погнуте главе под јесењом кишом — изгЈједала је као ссуђеник кога воде на губилиште.

Фиш из Лондонског „Дели Мела*, Господин Лич из Лондонског „Дели Њуса“ и Господин Камбел из Лондонског „Дели Телеграфа*, као и ја, сви ћеио посведочити пред Евглеским наоодом о великим патњама, које смо видели за време наше кратке посете у вашем граду. Они могу да посведоче Енглеском народу о призорима ко(е срце парају, а које су они видели. Счи ми миого волимо Србију и њен народ; мишмамо храбријих савезника од Срба, но вагаој земљи јтко треба помоћ из Енглеске, и ја сам уверен да ће апел мојих при јатеља, кад они буду оојзснили Енглеском народу велике патње кроз које сада пр лази Србија и како се разаим на чиннма могу спасти хиљаае живота, извесно донети брзу помоћ вашој земљи, Надам се, да ћу се опет ускоро вратити у Србију са докторима, сестрама и бол ничким потребама од Енглеског Друштва Црвеног Крста и ја савеликим задовољством очекујем да вас сретнем, кад се први пут вратим Надам се, да ће ваша добра госпођа бити већ на путу опорављења од тифуса, кад ви добијете ово писмо. Зг спречавзње ове заразе морају се предузети енергичне мере. Страшно је помислити на мно гобројни народ, који од овога страда. Ја бах јако волео, ако би ва хтели да пријатељима [и члановима Општиве, које сам имао задовољство да видим на оној вечери, изразите најаубљу захвалност од стране Господе Ф-ша, Лича. Кам б а ла и мене Ви можете бити уверени, да ћемо ми својим скромним силама учанити све што можемо за вашу земљу. Са свима добрим жељама а поштовањем Тома Липтон

Генерал Пеџзт Сутра у вече стићи ће у Ниш из Букурешта генерал

Пеџет. Генерал ће процужити пут преко Солуна за Лсндон. Забрањен извоз Бугарска влада забранила је извоз непрерађене и дрераћене дрвене грађе у Ру»унију и Србију. УЈпоетављена веза Данас је успостављена веза са Букурештом Веза је била прекинута на румунској територији. Обзлелз Диеринанка Још новембра месеп 3 гтр. год., допутовапа је из Америке г ђз Ана Крејчик, и сгазила се на расположење нашем Црвеном Крсгу. Она је била одређена на дужности у скопској сталној војној болници. Л чећи савесно и предано наше рањенипе, сада је тешко оболела. Госпођи желимо шго скораје оздрављење. Шкотска болница м.а смо пре неколико дана јавилн да је у Ниш, стигла шкотска мисија. Они су упу> ћени у Крагујева, где и№ је дата'зграда за болннцу. Јуче су стигле у Крагујевац још 5 докторкиња из Енглеске, које су такође придодате шкстској болницч. Иадша лензије Свама оним лицима, која прнмају влату, пензију и ин> взладу на ка:и Главног Државног Рачуноводствз, ):тавља се до знања да ће се исплата за месец март т год. почети вршити и 1 и 2 марта само до подне. После овога рска неће се никако вршити исплата. Против вашију Н 1 свима железничким ста ницама истакнуте су објаве, којима се гргђаиств > упозорава да се чува вашију, које једино преносе пегави тифус. 3) наше војникв Г. Милутин Скбиновић, ин жињер ин Књажевца, поклонио је XIV пешаднском пуку I псзива народпг војске (50) педесет пари вунених чарапа за војнике истога пука, на

чему му се и овим путем изјављује захвалност. Хад ли ћеио прочитати славно име Живка Кузмановића и Луке Ћеловића да су они приложили оним војнипима ма шта, пгто чувају Беаград и њихово имање? Др, Авекмвдар Вееи^ Јуче је сахрањен др Александар Весић ле^ар 19 пука 1 позива, уз многобројно у> чешће офицара свих јединица. Пок. Весић је бно један од на>сааеснијих лекара, који је поред војне дужности лечио и с љаке беснлатно и као жргва претеране савесности'у лекарском позиву, зарглио се са пегавцем од чега је за 5 дана свршио са својим жм • ВОТОМ: Онај силан број офипира не са*о из његова пука всћ и оближњих јединица при по гребу као и в=лики број грађана л сељзкз из околине, који су учествовалч при са храни- оваг до крајности са весног лекара и доброг друга, снедочр како је пок Ве* сић спасавајући другога презрео и сам свој жпвот и најзад подлегао овој опасној бољди. Нека Богподгри рајскондсељл пок. Весићу а породици изјављујемо нзше саучешће! Ивштанска етаница Министар Грађевина, решио }е да се поново отвори поштанско - телеграфска станица у Рековц}’, која није ра> ди >а из разлога шгонијебио довољан број поштансно телеграфских чпновника. Нашнм ревигзрш Данашњом пошгом послали смо свима нзшим ревнзорзма обрачуне. Стога их молимо да нам исте са ковцем пошљу најдаље до- 5 овог иесеца. .V противном сваком несавесном ревизору сбуставићгмо продају листа а наилату дуга потражићемо судским путем. За сузбфњз ззразз Јуче је општина београд ска раздала гргђ нству штамван уаут за сузбијање заразе, и взм*ђу осталог корисног сна преаоручује нафталин и

канфор као средство за дезвнфекцију. То је све лепо. Али, општина је требала да набави ова средства па да прогаје у режији иначе сад је опште доба пљачке, и ови пљачкаши праве велику трговину са тим артиклима. г Ккларад Јзканоаић Пре неколико дана умро је у Пецкој од пегавог тифуса Милорад Јокановић, апсолвирани техничар, пешадиски наредник. Бог да га прости! Обуетава сзоОраИзја Сем тога, што ће од 3 — 13 марта бати прекинут саобгаћај путнпчких возова, вгће саобраћати ни вОјни во=> в . Са< браћаће сано возосм који Не сиабдевати трупе, а њима ће се преносиги и пошта. г Алешндвр Цзеткввип У Коагујевцу је умро Алек> сандар Цзетксвић студ. г.рава. још од петог разреда гимна« зије, пок. Цветковић је показао највећу вољу за рад, на здравој литератури. РЈикада нијје седео узалуд, никада није мисоио узалуд. Увек ј>е био на раду, до крајних граница. Резултаги његовог рзда почели су се показиватм по изласку из гимназије. Написао је и шгампао књигу „Каква је наша гимназија* у њој је изложио реалну васпитиу слиху нашег доба. У учигељској „Борби“ и Туцовићевој „Борби" писао је често расправе и у другим часописима. слао је преводе ж својим интелект\ алним радовима допринео вашој литера гуон. Нека је слава пок. Цветковићу и нека му је вечита успсмена међу нама! Оглашен за хајдука Здравко Паскар, војии бе'■унац из Нереснице, среза звишког округа пожаревачког пошго се на позив власти није предао, оглашен је за хајдука и дозвољено је сва* ком да га може убита. Прилози „Црвеиам Касту" Г. г. Светомир Марјановић, фабр. кота 200 дин.; Мика Петровић, проф. и рез. пор. 100; Новица Зејаковић, каф. 100; Станимир

Свечано, једнолико шуштање кише ирехинуо би покат кад тужни рик изнемоглог вола, а затвм фијук бича, потмула псовка и опет тиши на. Па и код нас, у пољској болници, под всл"ккм шатором, владала |е тишина; сви смо били нерасположени као предосећајући нешто рђаво и слушали смо тихо шуштање кише и плашљиво добовање њених ситних кааи у шаторска крила, Пред шатором постепено се гасила ватра баш као што се гасило и рцсположење у нама. Не знам ни сам откуда је то дошло: да лп услед тога што смо чули да су наши негде потиснути или услед чега доу гог. Из далека приметисмо једног војника, који је ишао право нама. Он сав прокисао упкта нас, где је командир. Ми му п#казасмо ћутећи, не хтевшч квариги своје меланхолично расположење. При-

метисмо да је артиљерап и то из хаубице. Тв нас је као мало узбудило, али остасмо ћутећи. М>ло постоја кад ви десмо онога аргиљерца са не колико наших вЦника, где воде десетак наших коња. „Шта ће им наши коњи? л занатасмо се у чуду, али мало потом чусмо вику и видесмо како се извлачи уз брдо по раскаљаном пугу један топ. То нас пренерази. ,,Цакле, морамо со повући! 4, Извуко ше још три топа, па нам вратише коње и људе. Почео је падати сумрак и већ се спремала страшна хладна ноћ. Саремали смо мало вечере, кад дође командиру једзн коњаник, ордонанс. Нареди се оцмах покрет н то натраг, дакле, повчачење... Срце вам је обузимала нека туга при помисли, дт је неп ј> бедна српска војска — побе ђена.. Нскима није било тако тешко, зато што су мислили,

да је све једко, остали ми овде сзд, или се повукли па се опет пкде вратили. Али мени је било необично тешко. Колико сам се силно обрздо вао кад сгм преш^о код Вардишта на бо:анс«о земљиште у земљу о којсј сања цео српски народ: толико сам г.е јаче ожалостие иапуштајући свзј крај. Али ми смо још биаи у Боснн, само смо се требали повући до близу гранчце... Тешко ми је врло тешко било... Гледао сам жалосно на босанске планине, обрасле тамно-зеленом шумом. Тесам исте плаиине радосним погледом посматрао кад смо дошли овде, мислећи, да ће ово од сад бити српско, управо да ће припадати Великој Србији, јер је већ српско, јер се ту српски говори, јер је та зем' ља увек српска била и Србе рађала и одгајивала... Али м г ’рали смо се кренутн

ма да је већ била пала ноћ. Ишли смо у дугачкој колони, један за доугим, да би смо могли одржавати везу и са комором, што је за н»ма ишла. Ноћ је била ужасна, госзна, тамна да се прст нред оком није могао видети, а друмом грдно блато које нам је врло много отежавало ход. Било нам је наређ.но да идемо у тишкни, да се шапатом разговарамо и да се нипошто не губимо, зато да се не би узбудило становништво по селима кроз која смо пролазили. Втадали смо се, разуме се по заповести. На челу је ишао неки наредник, а ја одмах за њим. Ишли смо један сат и приметигмо, да смо у неком селу. Наредник, што је ишао напред, нвсио је фењер. Изда се шапатом, од једног до другог нгредба, дасепроће кроз село у највећој тишини. Ишли смј полако, тако да се могло чјти само шља-