Straža

Стса 1 >? 2

С Т Р А Ж А

ћрој 61

за схсдво да прсђу у срлско поданство оии су приликом интернирања предали молбе за прелаз у српско поданство па је већи број гих на основу молби и примљен. Мииистарска наредба и ин • тернирање било је сваком човеку па и најмањем детету у Србији познато. У том времену био је у Управи Др« жавних Дугова контрактуални књиговођа Тркфун Радо* сављевкћ такође аустро-угар ски поданик. Зз овог Трифуна Радосављевићз говори се: да је и резервни аустрнски официр — у ш т а ми олет не нерујемо — али верујемо да он на онда, кад је треба*о није хгео да пређе у српско поданство, збсг тога што би оида морао да иде на војчу дужност. Сад настаје питање: 1) Како је могао овај господин да буде државни чиновннк у једној тако важној државној установи а да не буде сраски поданик? 2) Како је могао г. Радосављевић да буде председник комисије за првјем опанака српску ВОЈСК)? 3) Зар нчје имало ни једног паметнијег и поштенијег српског грађавина и чиновника који би бло способан за председника те конисије? Овим пчтањем требали би надлежни да се поаабаве. У првсм реду скрећемо пажњу г. г. народнии пссланицима на овог „српског пријатеља*, нека се господа распитају, ко стоји за леђима овогчистунца. И онда: хватати за јаку његове протежере и заштитнике, а с њим, поступити по закону.

— Шта вепа мемачнм офмцмр „Морнинг Пост“ доноси разговор свога дописника у Прагу са једним немачким официром о словенским пуковима. На питање да ли су се нека од тих пукова побунили и да је сваки десетв војник у њима стрељан, офнцир је одговсрио да је то био слу чај са 111 6 и 26 пуком

који су за ка*иу послани у Јужну Мзђарску. Вјјници из тих пуко*а носили су првену ззставу са чешким натписом: Имамо ли права да се боримо против наше руске браће?

Рм пшш — Губнгци нс вору Према иодатцима енглеских листова Немачка је изгубила ове лађе: Гебен, Бре«лаву, Мзгдебург, Келч, Мајн, Ариадну, Меву, Фатерланд, Хелу, Цинггау, Корморан. Јагуар, Илтис, Лукс, Тигар. Јорк, Бегир, Емден, Кенигсберг. Шзрн хорст, Гнајзенау, Л јпциг, Нирнберг, ФридрмхКзрл, Блих-р и Кзлберг. ОхД њих су један дреднот-крсгариц-, 18 крстарииа и 7 топовњача, укупно 26 лађа Енглеска је изгубила ове лађе: Анфиј н, Хог, Креси, А букир, ГЈатфиндер, П-газус, Сниди, Хок, Хермес, Гудхон, Мамут, Нигер, Бурзарк и Формидебл. Од њих су један дреднот један дреднот оклопњача, 10 крсгарица и две топов њаче, укупно 14 лађз. Изгубљене немачке лађе и • мзле су свега 127.800 тона а енглеске 112.900 тона, немачки је губитак дакле већи за 14,900 тона. Алч кад сеузме у обзвр старост лађа онда та разлика постгје већа. Она се може изразитм са око 39 500 тона

Ненолнно речи о овов иореуау оио нојег се аоде очајне БзрСе. Од увек су Дарданели били в? жно питањене само држав но на Б 'лкану, већ и осталих држава у Европи. И према томе није нихако чудо што се данас окв Дарданела вдди очзјна борба између англо-фр?нцуске флоте и удружених Германа и Османа. Историја Дгрдаке г а има безброј крвавзх страница. Ен глески адмирал Дукворт још 1807 године увидеоје колнку важност за светску трговану игра Дарданелски мореуз и 19 фебруара (*о новом кал.)

предузео је напад, којн је био крунисан успехом, јер је еи глеска флота у пркос турском отпору успела да се пробије кроз мореуз и да дође до зедина гордог Стамбула. Но убрзо после тога успеха, одморан је са флотом напустио Дарцанелске воде и вратио се у своју отаџбину, где му је био приређен сјајан дочек. Наснлно продирање енглеске флоте у Дарданелске воде унело је нову ноту у Цариград. и од тада је цари градска влада предузела низ мера да од /Јарданела претвори тврђаву, која има да штити турско господарство. Колико су Турци озбиљно схватили значај Дарданела види се најбоље по томе што је цео мореуз просто начиз кан силним форовима, који имзју отпорну снагу модерно утврђеног града. Још из најстчријег доба Дар данели су играли значајну у логу код народа, који су тада били на тањени на данашњем балканском полуострву. Галије силног Ксерксз и Великог Ааександра прошле су његовим водама. Због свог изванредног значаја Дзрдане ли су веома често мењали своје господзре, док га најзац не заузеше Турци 1356 године. И од тада Дарданели су у турским рукама, и кроз низ векова, играли су веома важну улогу у жизоту Отоманске икперије. Прво утврђење на Дардзнелима подигао је Мухамгд II. 1462 годиие. (Свршиће се)

1 — Фиианонјака нриза „Моринг Г1ост“ доноси од свога дописника из Берна како је финансиска ситуација у Аустрији постала та«'. да је влада да би избегла кризу, забраеила већим фирмама да орјављују банкрогство, што је на нр. саучај са Кредитном Бакком у Кенагреду. Бојкот свињсквг меса од стране жена имао је узпеха јер је цена његова за два дана знатнс пала.

Моја изјава — Госпиди око „Полнтике* „Полатику“ не читам никада али ми скренуше пажњу м ји пријатељи на број сд Четвртка.Ј на уводни чланак „Против пљачке". Госиода у глазе рукавицама из „Политике", који вапла ћује посмртне огласе погину лих хероја 18 динара, док остала уреднисптва те исте огласе маплаћују најскупље 10 динара, дижу вашарску ларму противу пљачкаша, па између осталога пружају прст и на кметове београдске општине, који тобож продају врбова дрва по цена по којој се про дзју букова дрва, тим је хте ла „Политика" да каже це-

лом свету: како она сме да удари и на кметове!. „Полигика" треба да именује те кметове трговце са врбо*аиом, каО што сам ја њу именовао да посмртним огласима уцењује публику. Ја нисам до сад ни једног метра дрвз продао општини, мој колега г. Малан Мзрковић и нема дрва, такође г. г. Ђока Јовзновић м Добра Матровић немају дрва онда, молим лепо господу вз „Политике" да именују те кметове. Зашто сс- баца блатом на нас кад је то њој намењено, Молнм уредништзо „Страже“ да оштампа ову моју изјаву. Захвзљујући Вам унапред, поштује Вас Младек Боторић кмвт беогр. општине

ИЗ СРПСКО-АУСТРИСКОГ РАТА

Доцкан у ноћ стигосмо на Равнајски вас где смо се састала са II водом наше батерије и ту смо заноћили. Будући скроз мокри од кнше кбја н*с је почела д« баје јога вд Лекодре ми смо целу ноћ дрхгали од зиме. 28. октвбра стигли смо у Камеиицу па подче. Повла чење још траје. 29. *кгобра остали смо и даље у Каменици. Повлачење колона праводи се крају тако да око подне пређзше и пос«едња кола. Бежање стаио* ништва данас је још у *ећој мери, тако да ноља изгледају као какав велики взжајв. Терају сг стада вжаца, чопори свиња и остале стоке: све се то продаје у бесцење; једна овца за 7—8 гроша а сввња која мери 30 -40 кгр. не прода]е се скунље од 3 —4 ди*. Дражесаа лик новца саблажњава и најтврђе срце! 30. октобар. Заузесмо положај намеђу Каменице и Ста пор*. у једној дубокој реци и одмах отвормсмо ватру на иепријатеља који је већ дошао на домету. Цео дан леао време а иред вече *оче јак ветар да ду»а, у пр*и сумрак мре

стаде ветар а снег поче да □ада. 31 октобра осшану потпуно бео од снега. Цео дан смо тукли п&кленом ватром непријатеља тако, да смо га про:то урнисали. Тачно у 8 часова у вече нареди нам се да променимо положај. Док смо издшли на дртм кмали смо невероватне тсшкеће, мзрали смо запрезатн по 8 и 10 пари волова »а један вое ; али и то би готово напослетку и стигосмо на старо место биваковања где и заноћисмо али само сада нз голој ледини, нзложени свима елементзрним непогодамл. 1 н*вембра рано, у саму зору наместисмо товове и отворисмо ватру *а непријатеља који је наступао врло нагло и рећ је био готов да уђе у Каменнцу. Дејсгво је нгшнх адна било, да не може бити боље, тако, да с>о већ билн зауставихн па чак и одбили непријатеља; алиокоШ сатн пре псдзе повуче сенаше лсво крило те ми почесмо добијжти пушчану ватру са л«вог бока, под пригиском ове вагре ми се мврадосив повући из стдаха да нам ие

ФЕјГБТОН

Ник. Кузељ: “ КАДЕТ Гледао сам га и у мојој души будило се сажаљење. Јадник. Његово младо занешено чело, са мрачним су морним борама сневало је у тишиии, као да слуша некуд, испод, природом окићених зидина, седе Романије, куцањ часовника у поноћи, на тор њу сарајевске православне цркве. И промиче тајанствена поноћ немоилагано, свечано и тужно, као спровод правед ног покојнвка. А он — кадет млад и поносит, усамљен стоји на сред пустаре без бојазнв и зазврања, без страха и треиети. Као да је кога ишчекивао... Ал’ једаи глас! — Изнемогао, нечујан, дрхтав и бо-

г.ећвв, цвилео јеоча ноублизини, тражећи утехе и помо* ћи од пусте и гвле васиоле. — .Дајте ми живота... дајхе! О, ви безсмртни створовв!..“ Младић узцрхтд. „Напасти, Божс!.. Ко ли је? Ко му то већ бездушно одузима жив 01 ?“ Он посла узверене погледе око себе. Дубока небеска пучина мрким загушљивим по кривачем давила је јадно, бледо и крваво проприште, дјк је далека избледели хоризонат ишчезавао са видика. Кадет се огрну шињелом. „Имам ли мушког срца и одважности?!" пвташе се одлучно он. Јауци са вапајем опет се изнемогло пономише. „Морам иматв, морам!.. Идем у помоћ невољнику! ‘ Он пође смело низ страшну стрмен, одкуда се вапај чуо. „Ах... Та, ја сам усамљен!“ рече. „Моји другови још су

далеко, далеко од мене.“ И иак са Богом: нхпред!.." Газио је опрезно преко пу сте врлети, не знајући аи сам куда, јер му је поноћ бацала преко очају таман гробнички вео. Нека неоспорна и моћна човечанска дужност гонила га је напред и само напред — „Ах, животе, животе, ја те хоћу, ја те требам!.. Дајте ми живота, ох.. дај те!. Помогнвте ми, ожнвите ме!...“ Затим у близини загушено јецање и потмули јауци, и све чешћи и очајнији. Наједном млади војнин запе ногом умекшан предмет. Језа га с*ог прожма, ал’ се он ипак првбра, Под његовим ногама разлеже се самртнички јаук, затим опет очајна молба: „Спаси ме... о, спаси, добри безсмртвиче!" Кадет се наже. На голом грубом камену лежао је мла*

ди борац са воштаним лицем и сграшним удубљеним очима, које су искале милости и спасења. На глави је носио суру шајкачу српског војника, а на себи имао подерана сури шињел. Усирена крв слеаала се по лицу рукама и овога иатника. ,.Ко са, и одкуда ти о*де?“ упита га кадет гронут њего вом бедношћу. „Из далеког краја, брале... Смилуј се на иевољника. Мени треба живот, јер з< другог живим; помогии ми. и Бог ће ти помоћи!" Млацић га не хтеде више запиткивати, већ му простре свој топла шињел по земљи и намести га. Учини му прву помоћ, док није добио могућноств, да га уз припомоћ својиг другсва испошње позадини на лечење. * То је било племенито дело

јсдног младог Хрвата, који је као кадет служао у аустријској војсци, и који сад безбрижно почива у сну на ме* кој српској постељи. Гледао Сам га, и сажаљеваЈући га као тешког рањеника, истовремено сам му се и диви). Отворчо је своје испијене очи. Подигао увенулу глаоу са јастука и болно јаукнуо. Млаз залазећег сунца оглецао се на прозорском окну. У собн мргвило. Већина заслалих хрче и по кад-кад јаукне, повредивши се у сну. Некн задубљени читањем новнна и не обраћају пажњу на остале. Младз и лепа болиичарка наслонила главу уз прозор и нешто замишљено гледа. Кадет се прену. .Дајте ми живота... спасите ме!...* јекну у агонији. „Мени треба да живпм, ја морам живети! Ах...спасите ме, саа* свте!...“ Сви упреше погледе на њега.