Stražilovo
7
СТРАЖИЛОВО. БР. 1.
8
тињу. Ти је за срце уједаш, јер знаш, да нема чиме бранити се. . . Ал да је мој покојни жив!" Ту убриса сузе. „Ма ти ми још не каза, дете, чија те рука — осушида се! — поли?" „Не куни, мајко! И ја сам крива. Смејала сам му се, а он је био напит". „Та ко, ко?" „Војин." „Овај пред кућом?" иД а -" „0 да бог да га — " „Не куни га, мајко!" „Како да не кунем, кад ће сутра пуцати по селу твоја и моја срамота? Како да га не кунем, кад ти срећу уби?" „Како да ти кажем? Не умем. Тек нешто ме тешко заболи, као да ме ко ножем у срце удари, кад га кунеш". „Који ти је бес? Овамо знаш, шта ти учини, овамо га браниш". „Не знам, да ли бих тако говорила, да ме је ко други полио. Кад је он, онда је друго". „Јело, чедо моје, ти нешто од мене кријеш. Ти си још дете, луда ће те глава на зло навести. Кажи мајци све". „Шта да ти кажем? Ја сам ти већ све казала". „Ама ниси! Има још. Или ти ваљда то ни сама не знаш ? Да ти помогнем. Кад би нешто морало бити, да Војин умре — " „Мајко!" Мати јој се трже, како јој се ћерка препаде. „Но, но! То баш није одиста, већ к'о бајаги. Дакле, кад би морало бити да Војин или умре или да узме прву миразушу из села које би тиволела?" „Шта ме опет то питаш!" „Тако — хоћу да знам. Реци по души!" . „Право да кажем, не бих волела ни једно, друго!" „ Ал кад би само то двоје морало бити?" * У^\„Оида — онда бих волела, да умре." / уЈ'° је рекла здраво жалостиво. У ^/Дакле га волиш?" „Ја? Али —" „Бадава ти све. Видим шта је." „Па, ваљда га волим То бар није ништа зло. А не умем ти казати, како га волим! Само то кријем и не смедох ни себи казати. Шта ћу, кад не могу бити његова! Он је газда, а ја сирота. Па још ме он и мрзи! Како би ме и могао онако љуто пред светом осрамотити.
И тек после тога видим, како га здраво волим. После те срамоте другог бих мрзила, презирала, можда и клела — ал њега не могу, мајко, не могу!" Врата се нагло отворише, а у собу уђе Војин. „И немој, Јело, животе мој! Већ му опрости!" „Војин!" викнуше мати и ћерка у један мах. „Он главом. Љуто сам вам скривио! Да и не спомињем, што ме отац и мати покараше, ал и само ми моје срце рече: немаш право! Био сам слеп, луд; у лудилу учинио сам покор, јер, јер — сад смем да ти кажем — јер те волим. Више те волим, него себе! . . . Хтедох се до тебе у коло ухватити — ти пропусти оног Арсу". „Бог с тобом! Он промаче испред тебе", правда се Јела, а међутим јој мати упали свећу, јер се већ смркло. „Та оно јесте! Али мени се учини, ти си хтела њега... Е после си говорила с њиме. Па онда је он тако гледао у мене, тако гледао, да сам мислио, пуче ми срце. А после си се ти смејала, кад ме је он заједао — то ме је на сву меру ражљутило. Нисам ништа видео. Шта сам хтео с чашом, како сам измахнуо не знам. Био сам изван себе. Чуо сам, да си ти цикнула. У тај исти пар пројури ми чаша поред главе — бацио је Трива." „Зар он?" пљесну се Јелина мати. „ Он, стрина-Стано! И ја се и сад не могу да начудим, шта њему би. Али тек он! То ме још већма разјари. Да ме не задржа Арса, ко зна, шта би било." „Трива је добра душа. — Видео, Јела нема свога, па ти не да, да је срамотиш", брани га Стана. „Биће ту што друго". „Ти ћеш се већ с њиме измирити", рече Јела, а чисто заволи Триву, што је бранио. „Тешко! Ја баш не бих марио, ал тешко ће хтети он. Кад ме кући поведоше, претио ми. Ја га се истина не бојим, старији је, слабији. Ал слабији се свете из потаје. Из потаје сграда и најбољи јунак". „По њему те неће глава заболети. Тај не би учинио никоме зла". „А откуд га ти тако јзнаш, стрина-Стано?" „Па — боже мој" — заплеће Стана „пролазио човек више пута, кад и кад и сврнуо, разговарали смо се па га знам. ^А баш јели ико у селу чуо гато рђаво за њега? Зацело нико!"