Stražilovo
9
СТРАЖИ.ЛОВО. БР. 1.
10
„Та тако је! Него манимо њега! Чујте даље! Кад дођох кући, одмах сам се покајао. Пођем, да вам кажем: крив сам, опростите! Чуо сам вам разговор па станем. Све сам чуо, све ! и „Све?" пита Јела а поруменила. „Све! Јели да ми прашташ? Ираштај и ти, стрина!" „Па, оно нека ти је просто! Али свет, свет! Изаће ми кућа на глас". „Неће, стрина! Отац ми је добар, мати још боља, учиниће ми по вољи. Сутра, већ сутра ћу ти ћер испросити, после ускрса сватови, а ко се усуди, да што за моју заручницу рекне, тај ће самном имати посла!" „Видиш, мајко, видиш!" и Јела није могла више речи рећи. „Е кад је тако, синко, ја немам ништа против. Него сад иди — доцкан је!" „Лаку ноћ!" и он је пољуби у руку а она њега у чело. Јела га испрати до авлијских врати.
,.Па слатко ми спавај, Јело, и још слађе сањај!" прашта се Војин. „0 теби, Војине мој!" прошапута Јела па стаде на вратих и гледа за њим. Небо се осуло звездама, и њојзи се чини, да сад звезде друкчије, лепше сијају. Да те звезде могу чути, да знају говорити, она би с њима дуго, дуго говорила о својој срећи, о својој љубави. . . „Зар тако доцкан на сокаку?" Јела се трже и спази Триву. „Иди врагу! Претрнух!" срди се она. „Младе девојке ваља да се чувају ноћу од урока", опомиње је Трива. „Мене данас на дану урекоше", шали се Јела. „Искијаће он за то памтиће, кад је тебе полио дирнути!" „Знам ја, да ти мени држиш страну женска сам глава! Ал немај бриге! Сутра ће бити друкчије. Лаку ноћ!" па отрчи у собу а још је чула, како Трива гунђајући пође према ВОЈИНОВОЈ Кући. (Наетавиће се.)
ја ти кажем! За— тебе не сме нико
А Л Е М 0 В И.
ОРЕТНА ЦУРА.
I. |>)унце клоне ниже, ниже, '"ЛГк а зраци му љубе цвеће и девојче оно мало, тто по башти цвећем шеће. Већ и нојца црна стиже, а цура се јоште шеће, чудит' јој се дрвље стало, чуди јој се шарно цвеће. II. И росица веће роси а и месец провирује, девојчица уздахнула, Мисли: цвеће само чује! Уздисај јој ветрић носи, крај стада га драги чује, заплака му горко фрула, жуд из песме провирује.
III. У баштици цура мала, а око ње шарно цвеће, кида лиске једног цвета па шапуће: доће — неће! И већ све је покидала, у грлу јој заста: неће! Задрхта јој бела рука, суза кану на то цвеће. IV. Вече дивно, ветрић пири, са звездом се звезда љуби, у облаци у ти бледи лагано се месец губи. А баштица тако мири! Не што цвеће мирис губи, већ уз драгу драги седи мало, мало, па је љуби.
I <у!
(Наставиће се.)