Stražilovo

111

ОТРАЖИЛОВО. БР. 4.

112

Даље о том овако пише Вук: „Као што у Србији иду додоле, тако у Далмацији (у Котарима) иду прпоруше, само што оне нијесу дјевојке, него момци нежењени и иду са зеленијем гранама и с цвијећем од куће до куће те играју и пјевају. Њихов се старјешина или коловођа зове прпац, и он је увијен павитином и драчом. У пјевању и игрању жене их пољевају водом гледајући, да би највећма полиле прпца; а пошто сврше пјесму и играње, домаћица ваља да их дарује Еуном, сољу, сиром, скорупом, маслом, јајима и т. д., па овако што скупе, онијем се у вече часте, а што им претече, оно подијеле. Прпоруше пјевају пред кућама: Прпоруше ходиле, Терем Бога молиле, Да нам даде кишицу, Да нам роди година И шеница бјелица И винова лозица, И невјеста ђетића До првога божића. Даруј нама, стрико наша*), Оку брашна, стрико наша, Бублу масла, стрико наша, Рунце вуне, стрико наша, Један сирчић, стрико наша, Шаку соли, стрико наша, Два, три јајца, стрико наша, Остај с Богом, стрико наша ; Која си нас даровала. Колико сам ја сад у новија времена видио у Биограду и Лозници, највише сад Циганке иду у коледу, и оне обично ишту, да им се што дарује (јер тога ради и чине тај посао; али док су Српкиње ишле у коледу, ја мислим, да су оне слабо мариле за даривање као и краљице; али прпоруше, као што показује ова њихова пјесма, чине овај посао само добитка ради. Као што су у Србији додоле и у Далмацији прпоруше, тако су у турској крајини чаројице, о којима досад ништа више нијесам могао дознати." Тако Вук пише о додолама, прпорушама и чаројицама. Такав је обичај данас и у Бугара, јер и они имају песме додолске, само што не певају при крају сваког стиха: ој додо, ој додо ле! *) Ако је домаћица врло стара, говоре јој мајкомјесто стрико, а врло младој може бити да би казали снашо и н е в о.

него: ој љуле! И код њих додолу зову као и у Далмацији, само бугарски: преперуга. Ево песме додолске, коју забележише браћа Миладиновци у напоменутом издању: 0 ј — љ у I е. От Струга. Отлетала арвиеруга, ој љуле ој! От орача на орача, ој љуле ој! От копача на копача, ој љуле ој! От режача на режача, ој љуле ој! Да ларосит ситпа роса, ој љуле ој! Ситна роса берикетна, ој љуле ој! И по поле и по шоре, ој љуле ој! Да сје родит со берикет, ој љуле ој! Со берикет вино — жито, ој љуле ој ! Чеинци-те до греди-те, ој љуле ој! Јачмени-те до стреи-те, ој љуле ој! Љенои-те до нојаси, ој љуле ој! Урои-те до колена, ој љуле о.ј! Да сје рањет сиромаси, ој љуле ој! Дрвете не со осито, ој љуле ој! Да је ситна година, ој љуле ој! Дрвете не со ошница, ој љуле ој! Да је полна кошница, ој љуле ој! Дрвете не с јашаче, ој љуле ој! Да је тучна година, ој љуле ој! Описујући на другом месту у истој књизи неке обичаје народне, спомињу опет обичај: Ој љуле: о ком пишу исто онако, као и код нас што је обичај. И код Бугара обуку девојку у траву и иду од куће до куће певајући при крају сваког стиха додолске песме: ој љуле ој! Идући тако од куће до куће полију своју додолу кроз прозор водом. За тим уђу у кућу и когрљају сито, те по падању сита проричу, каква ће бити година за ту кућу. У неким кућама или дају домаћи брашна или што друго, и праве част, где играју и певају. Наше прпоруше, бугарска перперуга и новогрчко: лодпццоуусс су уско међу собом спојене, јер их један те исти обичај везује. За тај обичај знају још само Немци и Власи. Све ово, што досада у песми чусмо, јасно нам казује, да наш народ моли Бога, да пусти из облака кишу, која ће оросити земљу, да буде плодна; да нам земља кишом наквашена роди храну. А ко је тај, што моли Бога? То је дода — додо-ле! То је неко више биће, јероно само може измолитии изазвати кишу из облака. Та за њу кажу у песми : Ој д о д о ле! — м о ј б о ж о ле! Мисли се, да је наша дода у свези са рус-