Stražilovo

113

ОТРАЖИЛОВО. БР. 4.

114

ким дида, дидо, дитко, а у тима речима је корен санскритски сПп, или удвостручено : сПи<1111, а то значи светлост и лепоту па и љубав. Стари наши Словени имађаху богињу: Весну или Ладу, а у речи Весна је корен уаз, што опет означује: светлост. Дакле наша: дода, руско дида и старо-слов. весна или лада било бипосвомзначењу једно те исто, само имају на себи разне облике. Све значе светлост, по том богињу светлости. А како је светлост највише заступљена у сунцу, то су Весна или Лада богиње сунца, исто онако, као што је и Перун бог сунца. Па као шго је бадњак оличен бог светлости или сунца, тако је и у д о д и — додо-ли оличена богиња светлосги и л и с у н ц а. Вода, светлост и топлота а нуз то и ваздух су животни елементи, без којих се не може живети, и све троје је једно с другим чврсто спојено. Па како је Весна или Лада богиња сунца тесно спојена с водом, могли се по том и појмови сунца и воде једно с другим тако помешати, те би се богиња Лада сматрала и богињом сунца и богињом воде. Помеша ли се пак сунчева топлота са водом и овлажи ли ова земљу, ево плода, који тако наквашена земља рађа. А ко је узроком, или ко даје од себе снагу живота, да земља рода доноси, које је то биће, што оживљава? Свакако богиња Весна или Лада, — још боље да рекнемо: дбда —за коју показасмо, да је исто што и Весна или Лада. По том је дода неко више биће, што оживљава и што се расплођава. Ми би пак мислили, да би другим путем пре дошли до згодног значења, што је у корену речи: дода. Не мислимо, да би згодно било потраживати корена тој речи у санскритском: <Ш, јер првобитни вокал 1, никако не иде у исти ред, у ком је о — од корена до- да, пошто самоглас о иде у ред а самогласа. Дакле можда би могао пре бити корен: сЊа, који значи: дојити. Корену с1ћа додан је део корена д г 1ј , који значи радњу, делање. Додавши дакле (1 корену сШа+с1, и к тому а као обележје женскога рода, долазимо тако до речи: дада — дадиља. Са дојењем пак спојена је влага — као и са кишом. 'Го млеко — ту влагу даје земљи богиња д о да, која према том мора значити биће, које влагу,

кишу земљи шаље, па одојивши земљу, оживљује ју, и она се расплођава, јер рађа храну. Да је наша дода збиља неко више биће, потврђује нам и сама народна песма, кад нам пева: Удри, удри, ситна киша, Ој, додо ле! Мој божо ле! Исту богињу наћићемо и код старих Грка и Римљана. Код Грка зваху је Афродитом. Она беше богиња лепоте и љубави. Поштоване ове богиње дође из Азије у Грчку. Афродита беше исто, што и сирска богиња Астарта, у којој је оличена моћ природе, која се расплођава и рађа, која влагом ствара сваки живот на земљи, ал је код Грка примила на се сасвим нешто друго, јер постаде народним божанством. Али првобитно своје азијско домаће значење није ни у Грчкој изгубила, јер је поштоваху највише на обалама морским и острвима, која су свуда наоколо опточена морем, па како мишљаху стари Грци, да је она постала из морске влаге, увек је зато и спојена с морем, с водом. Осим тога посветише јој стари Грци као богињи љубави: мирту, ружу и јабуку, за тим мак, голуба, врапца и зеца као знакове плодовитости, и као богињи мора: делфина. Римљани називаху Афродиту именом: Венус. Испочетка нису Римљани о Венери мислили оно, што доцније мишљаху. У први мах беше им Венера богиња вртова, богиња пролећа и свега онога, што ниче, буја и ц в е т а. Из овога само, што рекосмо о азијској Астарти, грчкој Афродити и римској Венери, јасно је, да је Астарта, Афродита и Венера исто,што и наша Весна илиЛада, ајошбољеда рекнемо, да су и ст о, ш т о и н а ш а д о да; ј ер к а о ш то нам оне знаменујуплодовитоступрироди, тако нам и дода својом молитв о м, св о ј о м р е ч и, к о ј а ј е т ак о с н а ж н а, данамводуснеба на земљу пусти, т и м с т в а р а н а п о с л е т к у п л о д о в и т о с т и рађ ањ е земље. Не значе ли нам дакле овако додолске песме много више, него кад их у први мах прочитамо ?

(Наставиће се.)