Stražilovo

175

та Дражића и као човека. Била је у себи уверена, да је скроз ллемените душе, да срећу налази у изабраном позиву свом, и — да њу не љуби. То последње сневеселило ју је јако, и она би се можда или речима или бар погледима одала, да није у тај мах приступио к њима Лукић. и тако не само разговору него и мислима њеним други правац дао. Он је замолио Дражића у име целог друштва, да декламује нешто, било ма шта, али тек да декламује. — Госпођица Путникова обрекла ми је већ, да ће отпевати коју песму, настави Лукић, тако исто и госпођица Јулка, а ви ћете нам, госпођице — и ту се Лукић окрене Драгињи — нешто одсвирати на клавиру. Госпођица је уметница, рече Лукић с неким нагласком Дражићу. — Доктор прецењује моје свирање, рече Драгиња; али, не марим, свираћу, кад је већ друштво тако расположено. — Та знао сам ја, да ми нећете одрећи, рече Лукић, него да ћете прихватити жељу нашу. Међутим се већ прочуло, да ће у обичном току такве вечерње забаве бити и нешто промене, да ће бити и певања, и декламовања. Услед тога се почело и друштво друкче да групира и напослетку су били сви за великим столом. Дражић је приступио домаћину, и запитао гаје, да ли има песме Лазе Костића. — А ко њих нема! одговори овај. Но, то би било лепо ! Сад ћу вам их донети. — И неколико минута за тим имао је Дражић Лазине песме, и почео је по њима да тражи ону, коју мисли да декламује. Док је Дражић тако по књизи тражио, дотле је Мара Путникова отпевала једну арију из „Сеоског лоле и . Већини гостију била је та глума непозната, али се ипак обрадовали више чилом и свежем гласу певачице него можда извеџбаности њеној у невању и самој арији. Јенковој се композицији не може одрећи вештина; али некако они отегнути гласови нису доликовали загонетном карактеру, који је Мара приказала. Тако је било бар. мњење већине гостију. Но ипак је госпођица Мара добила заслужени аплауз, тај тако нужни зачин у животу глумаца и глумица. Мара се и лепо захвалила, и баш се видело, да је задовољна. А Милић опет није могао на ино, већ је китњастим речима наздравио њојзи, као најбољој певачици у позоришној дружини. Мара му се захвалила таквим погледом, какав од ње још није добио, и да је Милић био мање озбиљан човек, можда би се дао и занети од тог тако примамљивог погледа. Сад је ступио Дражић на среду. У руци је држао књигу, намести се мало, и онда поче да де-

170

кламује „Минадира". Са неописаном нежношћу, са неодољивим жаром, са неисказаном трагичношћу у гласу и нагласку изнео је пред госте ту красну песму. Тишина је владала у соби, нико није скидао очију с њега а кад је довршио, дрхтала је чиста суза у оку ДрагиЊином. Она му ее није захвалила као остали гостп: бурним речима, она га је само погледала, тако одано, тако пуно осећаја, да се Дражић и нехотице тргао, кад се окренуо и њојзи, да јој се захвали. Осетио је, како је нека врела струја из ока њеног пројурила срце његово. За тим се олако поклони свима и одступи корак натраг. Нико није приметио ту наглу промену у Дражићевом понашању, нико осим једине Љубице, али она се само наемешила, јер се сад баш уверила, што је још пре неки дан тек само слутила. Да, она се само насмешнла, што је тако извесно сазнала тајну своје другарице; али њен осмех био је благ, и да је Драгиња са тог осмеха могла прочитати истину, не би се за цело уплашила, јер тај осмех није показивао ништа друго, до пријатељског саучешћа. Обоје, и Драгиња и Дражић, беху тако обузети својим мислима, да на певање госпођице Јулке нису ни пазили, шта више, Драгиња је била чисто изненађена, кад јој је приступио Лукић и понудио се, да је одведе до клавира, јер сад је ред на њу. Она устаде драговољно. седе за клавир и брзим прстима пређе неколико пута преко клавијатире. Друштво је већином остало за великим столом, само је млађи свет ушао за Драгињом. Дражић је себи изабрао место у кутићу неком на страни, од куда је свирачицу могао видети, а да га ова не види. Драгиња је свирала на памет. Свирала је ванредно, и можда у свом веку није у своје свирање улила толико осећања и толико уметности, као овом приликом. И сама се занела ири свирању. На Дражића је та појава утицала на ванредан начин. Нешто га је привлачило к лепој свирачици, али свагда, кад год би хтео да следује свом осећању, задржало га остало друштво од тог, и он је остао миран у кутићу свом, и није се макао ни онда оданде, кад је Драгиња довршила, и кад су се остали гости гурали, да јој се што пре захвале на том уживању. Тек онда, кад се разишли сви из собе, и кад су се опет нашли за великим столом,. показао се и он. Лагано, чисто несигурним корацима, приближио се Драгињи. — Дозволите ми, госпођице, рече тихо и одмерено, да вам се захвалим и ја на ово неколико сретних тренутака, ко;и ће се продужити далеко, далеко у будућност живота мог. Драгиња му није одговорила одмах; али онај зрачак, који је севнуо из очију њених, говорио је

ОТРАЖИЛОВО. БР. 6.