Stražilovo

177

СТРАЖИЛОВО. БР. 6.

178

ва њу много, мозкда и сувише. Дражић је схватио тај зрачак, те му изгледаше као сјајна зора на уранку депшег дана. Ватрена, глумачка нарав његова стварала је себи већ у напред читав низ најсретнијих тренутака. Он је осећао, да Драгињу љуби, и чисто се стресао под неодољивом навалом те љубавне бујиде; али је у исти мах и осетио, да и Драгиња њега љуби, и нека милокрвна језа нређе му кроз све осећање. . . он би најрадије сад клекао пред њом и казао би јој све, што тако силно осећа; казао би јој речима, које му шапуће рођено срде — та никад у свом веку није могао бити тако искрен, као што би био у том јединственом тренутку! Но у том тако онасном часку пробуди га Љубичин глас, која је дошла, да их позове у другу собу, да и старци честитају Драгињи на красном свирању њеном. Дражић се трже и нагло ступи корак натраг, а Драгиња је, рука у руку са Љубицом. отишла тамо, камо су је звали. При одласку свом није погледала на Дражића; али њему поглед не би ка-

зао ништа новог, ван опет оно, што Је знао извесно. Еад је подигао главу, био је у соби сам. ПГта га се даље тицало друштво ! Лагано, крадом, тражио је свој шешир и горњу хаљину, и тако се исто лагано извукао из друштва. Није био у стању даље да седи тамо. Самоћа, и то ова нема ноћна самоћа била му је од потребе. Лагано, и не мотрећи куда иде, корачао је кроз улице, час кроз једну, час кроз другу, док се нанослетку није нашао пред Драгињином кућом. И сад, ту, задрхта нешто у њему. Прозори у првом спрату беху осветљени, а из једног је гледала женска глава — Драгиња. Дражић се повуче у сенку и стаде гледати у тај прозор, у чијем се оквиру показало умиљато девојче то. Он у тај мах није мислио ништа, јер све, што је у њему живело и бдило, беше спојено са оним лицем, са оним очима тамо, што су тако сањалачки гледале но усамљеним улицама или по загаситом, звезданом небу .... (Наставиће се.)

НАЈСТАРИЈЕ СРПСКЕ НАРОДНЕ НЕСМЕ УПОРЕђЕНЕ ОА БУГАРСКИМ. (Наставак) Ове виле

| поменимо још водене виле. назива наш народ двојако: морске де* в и ц е или д и к л и ц е, које су на пола девојке и увек су у води, особито у мору, и: поводкиње виле, јер живе у рекама и језерима и бунарима. Из њих радо изилазе као са свим беле и лепе девојке. Ове су виле мал не увек злобне и зле. Оне маме младе и лепе момке на воду, не да им што добро учнне, него да их увуку у понор, откуда се нико више не враћа. На јасној месечини изилазе из воде, која се одмах сва узбуни и запенуши, а виле онда скачу и играју се по бреговима. Више пута како којег човека спазе с оне стране воде, толико нарасту, да могу једним кораком и највећу воду прекорачити. Више пута купају своје чедо, или баце што год у воду, и тим ју отрују, па ко би после пио те воде, морао би одма умрети. 0 том се пева у народној песми: Преља на вилину бунару. Свилу прело злато материно, Свилу прело, 'бришим пренредало; Кад је злату жеђца додијала, Баци прељу под зелену јелу, А вретено у зелену траву, Па отиде, да водице пије;

Ал новика нешто из бунара: „Не и,иЈ, злато, одовуд водице; „ Ов/це вила чедо окуиала, „Да је мушко, не бих ни жалио, „Већ је женско, не било јој жиио." Секула и вила (у Рисну пјевају момци играјући у колу.) Шатор пење Угрин Јанко Украј Саве воде ладне Па вилино игралиште, На јуначко разбојиште Н на вучје вијалиште; Док ето ти б'јела вила, Угрин Јанку говорила: „Ход отоле, Угрин Јанко! „Ие пењи ми шатор тудар; „Ако занех стр'јеле моје, „Устр'јелићу тебе, Јанко." Или зар може бити љуће пакости и злобе, срдитости и љутине, него што је, како већ споменусмо, осетио Марко Краљевић од бродарице виле, кад је замутио језеро, а рекла му вила из облака: „Ал се чувај замутит' језеро, На њем спава бродарица вила,