Stražilovo

267

СТРАЖИЛОВО. БР. 9.

268

Понуди Вула, да седне на клупу. Митар донесе торбу и понуди Вула: — Једи, Вуле, и пиј; хоћеш вина ил ракије ? — Мало ракије. Вуле куса. Прилично надаље хода горе доле један Турчин. — Какав је онај онде? запита Миливој. Вуле погледа на Турчина. — То је Бошњо, трговац, можда ага. Нозна га Вуле по ношњи. — Па би-л' се с њим поздравио? — Јок, Турчина поздрављам само иушком. Доиста, Турчин је тај био Бошњак. Ту је и ракија, Вуле пије. — Спаси бог! Онај Турчин погледа на друштво, но амо неће прећи, а и рашта би, он се те фукаре призренске уклања, а Вуле му изгледа од пете до главе ајдук, које ага најволије видити на коцу и конопцу. Но и Вуле на њ мрк поглед баца, бог зна, шта би било, да га негде у слободи нађе. — Дакле, Вуле, ти си сад Црногорац? — Прави Црногорац. Срб кад је слободан, он је Црногорац.

— Кнез не скида очи са Вула. Миливој се руком маша за прслучни џеп, нешто извлачи. — Чујеш, бабо, извади опет форинтачу, и ја ћу, да дамо делији овом нешто на пут. — Хоћу. Кнез вади из „шлајбока" форинтачу. — Ево, брате, дарак мали за сретна пута. — Ево и од мене. Миливој пружа, Вуле прима. — Сретан вам пород био, кад се браће осветника сећате, рече Вуле. Вуле је то вишим гласом изрекао, да је онај Турчин могао чути, а можда је већ и штошта начуо, па тек чибуком у руци греди у први одел, за који је билету извадио. У ходу нешто мумла, само се чују речи: „пеки", „безевенк". — Е, добро, још ћемо се видити; би-л' хтео понети собом тиквицу ракије на пут? запита га кнез. — Јок, ја нисам фукара ни чорбаџија, делија ја. Калдрмџије се насмеше, мисле се: хајдук, ускок, тешко њему, да до турских шака дође. — Видићемо се, хајдмо, бабо, даље. Удале се ОД Вула. ^Наставиће се.)

ллгј\5\ Ј <ЗХ>'' {' 1ЛА ј 1/1

К У М А Ш.

рни кумаш око бела врата Од кадифе дрне ти се свио, А на њему срданце од злата У недра би да се спусти тио.

Друго срце у недри се скрива, Друго срце таје твоје груди, Оно куца, ово се одзива, Чује њега, па за њиме жуди.

Ти и не знаш, откуд, јади таки, Откуд ово срце дође твоме, Да их оба слатке жеље ломе; ■ Ти и не знаш, да је уздах лаки Мог'о моје срце ишчупати, Само да га с твојим тако збрати.

Н. В. Ђорић

РАЗНИ ПУТЕВЊ

• осле тих речи настаде мала почивка. Милић Ж^ТЈе замишљено гледао преда се а Љубица се окренула прозору и нажљиво је гледала на улицу. Уједаред се окрене нагло и рече Милићу: — Гледајте на улицу. Ено се глумац Дражић

ПРИПОВЕТКА МИЛАНА САВИ11А. (Насгавак.) опет шета поред Влајковићеве куће. Знате, да се то Драгиње тиче. — Па добро, рече Милић раинодушно. Љубица га погледи. — А шта је то с вама? рече на иослетку. Не