Stražilovo

300

— Сад знам, то су Шијаци Кршћани. Откуд ти ш Шијачке? Ти мора да си Србљан, кад се зовеш Танасије; тог у нашој вири нема. — Јест, Србин сам, а не Шијак. — Био сам једаред у Осику, па сам видио на Драви Шијаке, возе воће, а добри људи, истоветни Кршћани као ја. — Добри су, сви Шлавонци су добри, ако се баш и нађе какав лопов као кукољ у чистом житу; а ми са Шокцима добро живимо као браћа. Кад је добро, свима нам добро, кад зло, свима зло. — Ал пријатељу, да те питам. Ти ћеш да се купаш, рашта се лечиш? — Видиш, дебео сам, мало да спаднем. Кнез шакама додирне трбу, да покаже болест. — Ето видиш, то сало. — Не брини се, изличићеш се, само се купај, видио сам ја дебеле, па кад су дошли кући, они као прст, да га родбина није могла познати. — А бога ти, Фрањо, хоћеш ли ме водити у купку, да ми све покажеш, и како се то тамо купа. — Хоћу, брате, водићу те сваки дан, и бићу ти свуд тумач, сваки дан. — Па шта ћу ти зато платити? — Мислим, два шестака на дан неће бити млого.

Кнез мало иромишља. — Нек буде тако, и иначе нећу бити постидан. Кнез пружи руку Фрањи. Рукују се. — А кад ћеш к мени долазити? — Сваки дан ујутру, па ћу бити с тобом докле хоћеш, и у вече ћу те ма откуд кући пратити. -—- Дођи дакле од сутра сваки дан ујутру. — Добро, знам, да се нећеш самном потужити, сирома сам човек, ал ме свако за поштена држи, можеш ма ког питати. Подуже су седили и говором се забављали, док кнез не рече, да је време ноћи, онда се дигну. Фрања прати кнеза, близу је. Кад до дућана дођу, Фрања куцне на врата, још мало, а газда жегицом пали свећу и кнеза пропусти. Сутрадан ујутру доћи ће Фрања, да кнеза у купку води. Кнеза хоће газда да свлачи, но не да се он, хоће сам да се свлачи. Кад кнез погледа на други кревет, а оно још један гост на кревету лежи, пртљаг му код кревета, види се по томе, да је ратар. Кнез легне и заспи, но чакшире са се не скида. (Наставиће се.)

Н Е В А Ч И. (113 „ЛОВЧЕВНХ ЗАНИСШША.") ПРИПОВЕТЕА И. С. ТУРГЕЊЕВА. (Свршетак.)

акупник климне главом, седне на клупицу, дохвати из капе марамицу и стаде а њоме брисати лице. Обалдуј брзо искапи чашу и као оно древне пијанице зајеца и узе на се озбиљно забринути изглед. — Дивота што певаш, брагац, дивота! рече ласкајући Николај Иванић. — А сада је на тебе ред, Јашка; пази шта ћеш, само се не бој! Видећемо, ко ће кога. . . А, лепо пева закупник, лепо, бога ми. — Врло лепо, умеша се у разговор Николаја Иванића жена и погледа смешећи се на Јакова. — Лепо! понови у по гласа и мој сусед. — А, ево Заворотен Пољеха !*) кличе на *) Пољехе су етановници јузкног Пољесја, дугог шумовитог краја, који почиње на граници Болховског иЖиздринског срева У њиховом асивоту, обичајима и језику многоје разлике од иних Руса. Заворотенима их зову, што су подозриви, цепидлаке и штедише.

један мах Обалдуј, дође до мужика с рупом на плећима, показа на њ прстом, стаде скакутати и удари у громовит смех. — Пољеха! Пољеха! Ха, беда.*) Дед само даље, Заворотене! А што си дошао? викаше Обалдуј смејући се. Јадан мужик смутио се, и хтеде отићи што пре, ал на мах се зачу бакарни глас Дивљег Госе. — Ала си ти нека несносна животиња! викну и зашкрипну зубима. — Та ја . . . ја ништа . . . замрмља Обалдуј: — ја ништа. . . ја само. —- Та добро, ћути већ једном ! заповеди Дивљи Госа. — Јакове, дед почни! Јаков се ухвати за грло. — А шта, братац, да певам... то ... шта... хм... не знам управо, шта да почнем... *) Скоро у8 сваку реч додају „ха и , „беда". Обалдуј му се ту руга.