Stražilovo

303 СТРАЖИЛОВО. БР. 10. 304

Не хтедох остати, бојах се, да не нарушим онај депи утисак. Запара беше несносна, као и пре. Као да се надавио над земљом тежак, густ слој; на тавно-плавом небу као да се витлале меке светле ватрице кроз танану, скоро црну прашину. Све беше немо; беше нешто безнадно, загушено у том дубоком ћутању изнемогле природе. Дохватих се сењака и легох на мало пре покошену, но већ скоро увелу траву. Дуго нисам могао задремати; дуго ми је звучао у ушима неодољиви глас Јаковљев... најпосле, запара и умор узедоше своје, и ја заспим мртвим сном. Када сам се пробудио, — беше све потавнело; у наоколо разбацана трава силно мирисала и мало овлажила; кроз танане мотке полу-отворена крова слабо светлуцале бледе звездице. Изађем. Вечерња црвен већ давно угаснула; последњи јој останак једва се белио на капи небесној; али на недавно ражареном ваздуху осећала се јоште топлота кроз ноћну свежину, а груд чезнула за хладним дахом. Ветра не беше; не беше ни облака; свуд у наоколо чисто и прозрачно тавно небо светлуца.ло безбројним једва видним звездама. По селу светлуцале ватрице, из јарко осветљене крчме, која ту близу беше, допирала збркана, хучна вика. Сред ње — учини ми се — познадох Јаковљев глас. Кад и кад допирао оданде дивљи смех. Дођем до прозора и погледам кроз окно. Видео сам невеселу шарену и живу слику: сви беху пијани, сви, почињући од Јакова. Раздрљио груди, сео на клупу, па попева рапавим гласом неку подскочицу, сокачку песму, пребирући лењо струне на гитари и ударајући. Мокре власи висиле му у праменима на сграшно побледелом лицу. Сред крчме Обалдуј, са свим „распасан" и без кафтана играо, подскакујући пред мужиком у мрком армјаку*); мужик опет мучно удараше и скакуташе ослабљеним ногама и смејући се са свим без смисла кроз разбарушену браду, махаше кад и кад једном руком, као да хтеде рећи: „кудпукло да пукло!" Од његовог лица није ништа смешније било; ма ^ако да је јадник дизао обрве, отештале трепавице не хтедоше се дићи, већ се

*) горњој одећи.

скоро слепиле уз једва видљиве, заруделе, но слађане очице. Беше у оном милом положају са свим наћефлејисана човека, када му сваки, ко мимо њега прође, загледа у лице, па као у нагону кликне: „ала си ми леп, братац!" Моргач сав поцрвенио као рак, раширио ноздрве па се злобно смеши из ћошета; једини Николај Иванић, као што и треба да чини прави бирташ, остао хладнокрван као и навек. Скупило се у крчму и нових гостију; али Дивљег Госу не видех у њој. Окренем се и станем се брзим корацима спуштаги са брега, на коме је Колотовка На подножју тог брега пукла широка равнина; огрнута у магловите таман вечерње магле изгледаше још недогледнијом и као да се сливала у потавнело небо. Стадох великим корацима корачати уз јаз, кад на један мах зачу се по равнини звонки, млађан глас. —- Антропка ! Антропка-а-а.... викаше момче с упорним, сузним очајем, дуго отежући последњи слог. По том заћута за неколико тренутака и стаде опет с нова викати. Глас му се звонко разлегао у непомичном, тихом, дремљивом ваздуху. Тридесет пута је бар викнуо име Антропкино, кад на један мах, с другог краја пољане, као с другог света зачу се одговор, да се једва чуо: — Шта-а-а-а-а? Глас момчета викну одмах радосно озлојеђен: — Ходи амо, ђаволе, дивла-а-че-е! — А што-о-о-о? одговори онај други глас после мало времена. — А за то, што хоће тата, да те ма-а-а-акља, одговори брзо први глас. Други глас се не одазва више, а момче стаде опет звати и викати: — Антропка! Његови клици све ређи и слабији, долетали ми до ушију још и онда, када тама сасвим паде и када минух крај шуме, што је опасала моје сеоце и била на неке четири врсте од Колотовке ... ,,Антропка-а-а!„ разлегало се у ваздуху; обвијеном нотњим сенима.

-л лтл.