Stražilovo

373

ОТРАЖИЛОВО БР. 12.

Често дођем на тај гробак, 1 'луво доба меие прати. Гледам крстић, гледам земљу, Пазим, где ћу ногом стати, Да јој не бих ногом грешном Гроб иад мртвим груд'ма дирн'о, Повредио свете кости. Што нод земљом труну мирно.

Али нема, нема ништа, Заман суза моја пада, Око мене свуд је немо, Свуд тишина мртва влада. Она иста црна земља, Мала кућа без светлости, А у њојзи леже мирно Оне исте мргве кости.

Сарајево 1885.

Ипак мн је мила земља И око ње свуда трава, Јер ми у њој моја мила, Моја силна љубав спава.

Боасидар Н Вршчаиин.

РАЗНИ ПУТЕВИ. ПРИПОВЕТКА МИЛАНА СА1ШЋА. (Наставак )

а цело време једва је Дражић једаред или Рдваред био у Драгињиној близини, једва јој је могао рећи тек само обичну реч — та било је и сувише очију, које су гледале на све стране. Једаред само дала му се прилика, да је Драгињу могао ухватити за руку — игра је тако захтевала али та је рука била хладна и дрхтала је у његовој. Дражић је слутио, нгга то дрхтање значи, и био је у тај мах најсретнији на свету. У очи пак није смео да јој погледи, као год што је и Драгиња сваком другом пре гледала у очи него Дражићу. Но поред свег тог срца су се њихова разумела, и ако и није пала реч, онај једини додир руку одао им је жарко осећање њихово. Љубица их је гледала чешће, али није спазила ништа, те баш у оскудици сваког љубавног израза нашла је она свезу, која је оно двоје све већма и све јаче везивала једно за друго. Кад је Машић изрекао, за што је дошао, разиђе се друштво на мах. Девојке пођоше да помогну спремити и наместити сто, а мушки се поцепају у омање групе, те се лагано упуте за девојкама. Кад су доцније стигли, где ће се ручати, били су столови већ намештени. За једним ће седети старија госнода, а омладина ће за другим. Даде се знак, да сви поседају. За ручком неће служити девојке, као за доручком, већ слуге и служавке. За столом, где је очладина заузела место, био је жагор врло жив. Многа досетка, која у узаној соби не би ни пала на памет, пројури кроз друштво, и весело а и загушљиво смејање било .је доказ, да је досетка погодила, што је хтела. Дражић је седео косо преко пута од Драгиње, и погледи њихови састајали су се сад чешће, али сва-

гда тако летимично, тако на тренутак, да нико није могао ни слутити. да у тим тако кратким ногледима лежи цео један свет, пун блаженства и среће, пун наде и опет пун тајне зебње. Доста кад су они слутили. На другом месту стола прегао је Костић сву своју љубазност, да забави Љубицу. Ова се упуштала у разговор с њиме, али на цео разговор није полагала велику важност. Милић и Лукић имали су из међу себе глумицу Мару. Но Милић се мало разговарао с њоме. тим више Лукић, који као да је себи предузео. да се Мари удвара на живот и смрт. — Је л' те, господин докторе. рече му Мара у току разговора. да би ваша критика о мојој игри врло повољна била? — На сваки начин, одговори Лукић. та, већ појнва ваша задобија критичара, а камо ли још уметничка игра ваша. — И ви бисте били у стању нагшсати најбољу критику? настави Мара своје питање и погледи мало сентиментално Лукића. — У свако доба, одговори овај, заповедајте нада мном само! — Ето видите, ја и сад глумујем, насмеши се Мара. — Како то ? — Та моји погледи задобише вас. . . — То је грозна шала, госпођице, рече Лукић мало изненађено. — Да видите само, госпођице, рече Костић Љубици, како ће сад наш лист процветати. сад. кад почне излазити сваки дан. Али ја нећу моћи дуго остати код њега. Хоћу да свршим своје студије, па да отпочнем адвокатску праксу.