Stražilovo

379

380

Али г. Краус не „одењује" само Бажанску царицу, него и песму у „Црногорци" „Из пјесама једиог проиалог пјесника", држећи је за песму самога кнеза. И сад долази његово „критичко разметање". Да богме да не ваља ништа, да је све смешно, шупље; али он то све глосира и парафразира на свој начин, са свог „узвишеног" гледишта и са оном заједљивом срџбом, која јасно показује, какав је управо делија. На сличној основи израђена му је и оцена на „Рузмаринке", иесме Августа Харчмбашића. То се види из његовог са свим излишног приповедања о лепој тетки Харамбашићевој, у коју је био као дечко заљубљен и од које је добио достојан пасош. Г. Краус до душе не каже то — као год што и таји повод свога гњева на Црногорце — већ говори, како је изветрила из њега љубав према Харамбашићевој тетки, јер је сам Харамбашић као дечко био врло ограничен и Краус, који му је био прецептор, није могао из њега ништа паметно истесати. Сад, после толиког времена, дошло је доба, да се свети нећаку, што га је тетка оправила. Па како

то чини? На гнусан начин, који се осуђује и сам. Наслов је оцени: „Ет кгоа^зсћез Бкћ^егдеше", али само за то, да га доцније тим већма по блату вуче. Цео чланак смера само то, да Харамбашића карикира, иронише. багателише и њега немачкој публици као глупака и шупљег бајаги-песника прикаже. Али то све чини, бар тако вели сам, из љубави према правди и из огорчења, што су хрватски листови Харамбашића неоправдано ковали у звезде. Свака песма, и најузвишенија, може се карики рати, кад се непотпуно саопшти, иронично намести и намерно преокрене; али такво приказивање баца чудну сенку на самог приказивача, а тренутни ло' вор, који му увенчава „оштроумну" главу, вене на брзо. и то од стида, што се налази на таквој глави. На част г. Краусу та „слава", ако је хоће да узабере; али сумњам, да би имао толико одважности, да дође на Цетиње и у Загреб, да је и у тим местима узабере, колико је имао дрскости писати о српским и хрватским књижевним приликама. Ја му бар не бих саветовао, или, ако би ипак ишао, саветовао бих му, да путује „инкогнито". Милап Савић.

н и к. после подне држао је

Г Л А 0 (Матица Српска) 13 о. м. жевни одбор Матице Српеке седницу под председништвом проФесора Светозара Савковића. На тој су седници били ови чланови књижевног одбора: А. Хаџић, Филип Оберкнежевић, др. Илија Огњановић, др. Ђорђе Дера, Стеван Лекић, др. Милан Савић, Андрија Матић, Сава Нетровпћ и Јован Грчић. Пре свега је известио секретар А Хаџић, да је одбор за издавање „Књига за народ" из задужбине Петра Коњевића 27. Фебруара држао седницу, на којој је решено, да прва свеска те библијотеке изађе мало касније, но што се у први мах било мислило, јер донде није стигло још ни једно дело нн издани позив. У ирву ће свеску ући животопис Пере Коњевића од дра Илије Вучетића и расправа Стевана В. Поповића о доброчинствима и задужбинама у опште За другу свеску решено је да се дочекају прилози, које су обећала два три припозната књижевника приватно секретару, а међутим да сваки члан одборски изради по коју тему за случај, ако ни откуда ништа не приспе. Секретарев извештај узет је на знање. — Прочитана је оцена члана Милана Савића на песме Ивана Мартиновића из Башахида, које су поднесене биле за „Летопис" и на награду. Према тој оцени одбијају се Мартиновићеве песме, јер су слабе а и неке од њих већ и штампане. — Примлвена је за „Летопис" оцена Моја Медића И8 Земуна на инолошку расправу Мите Петровића: „Сремско вино", која је изашла у 141. свесци „Летописа" а осим тога је и засебно отштамнана. — Расправа Јована Живановића: „Два три закона из науке о гласовима српским", поднесена за „Летопис", ивдаје се на

оцену члану Стевану Лекићу.

— Прочитана је песма Мите Калића „Бранков споменик", коју је писац поднео за „Летопис". Песма се та одбија, јер није вгодна за „Летопис". — Јован Станковић, медик у Бечу, поднео је за „Летопис" у преводу пет беседа Цицеронових и то : рго В,ос810 Ашегто, рго АгсМа рое!:а, рго ипрешо Сп Ротре1, рго С^. 1л|*агт, рго ге^е Ре1о1:аго Ти се преводи издају на оцену члану Филиггу Оберкнежевићу. — Спев Војислава Илијића из Београда под насловом „Елегија", поднесен за „Летопис". ивдаје се на оцену члану Милану Савићу — Дело безименог писца под насловом: „Кнез Бранислав и Милана шћерка, из приповетке удешено за позориште", поднесено на награду, даје се на оцену члану Јовану Грчићу. — Пр^итан је извештај члана Јована Грчића о спеву Јована ПоповићаЛиповца са Цетиња под насловом „Издајица". Други и највећи део тога спева, „Харем", штампан је у петом и шестом броју л»ста „Црногорке" те се дакле за „Летопис" не може више употребити — Одбијена је понуда Јована Пециковића из Земуна, по којој нуди „Матици Српској" право власништва на сва досад штампана а и још нештампана дела покојног Јоксима Новића-Оточанина по откупну цену од 10,000 Фор. јер „Матица Српска" не располаже толиким капиталом на такву цељ. — Дело Милутина Ђурковића из Моноштора „Богаташ или Смрт грешника", поучна књига за народ, поднесено за библијотеку Коњевићеву, одбија се, јер је по уверавању секретареву слабо и почетничко. Са истог* се разлога одбија и дело Николе Козаревића И8 Београда: „Мита сел>ак" или „Спомен прошлости а школа будућности", позоришна игра у 5 чинова а два раздела. — Дело Стевана