Stražilovo

405

СТРАЖИЛОВО. БР. 13.

406

Извијугано море само је дечија играчка покретљивог елемеита. Но када ваздушни духови јаче потисну, океан ће већма раширити своје широке груди, успињаће се и грозна борба таласа, коју покривају дрни облаци и киша као из кабла — расветлиће ум посматрачев. Та ломљава, то таласање, та дивља буна: све то ништа друго није, него ли борба закона физикалног, да се одржи у своме праву. Море узнемирено, поплашено, хоће да успостави на ново равнотежу, која је својетвена његовој маси. Сваки талас, кад се попне, остави поред себе дољу, коју тежи да испуни. Многи и многи, који гледа пред собом узбуркане таласе, мисли, е се котрљају — али то је обмана. Талас је нешто несгално у сталном; талас се само диже и спушта и никако се не миче с ме ста. Многи и многи, који о томе сумња, бациће палицу какву или тако пггагод, па ће видети, како се са ивицом таласног брега диже а са таласном дољом спушта. Па инак миче се с места, ваља се по таласној дољи, пење се привидно иа идући талас, те је у првом тренутку по том, опет на истој внсини, где је и пре била. Затим ће посматрач устати, те отићи до блиског, стенама опасаног, залива и ту ће стати као укочен гледајући на грдно кипљење — дизање и снуштање — воде, као да су какви торњеви. Еаква ли је то сила, како ли се ту дивно исказује природна снага! Као да се читав океан упутио против тога стеновитог оклоиа у намери да га смлави, да га из темеља пољуља. Један талас долази, други одлази, нове и нове водене масе ваљају се. ударају са громовском риком о челичне груди. које им пркосе. Па ипак, и опет није тако. Посматрач ће опет бацити какав нредмет на воду да плива — па шта ће видети ? Цепаница дрвета или палица одскочиће од чврстих дуварева, спустиће се у заосталу таласну дољу са распрштеном пеиом, па да опет скаче на високу стену. Дакле је и ту једна иста водена маса, која изазива диван призор, кад удара талас о обалу! Тезкња узбурканог мора за равнотежом, ништа друго није него ли видљива изјава тежине — гравитације. Свака водена чеетица, јесте учесник у правилном осцилисању (треперењу), сама нак остаје увек на истом месту. Али то још није све. Бура је прошла, таласи се стишали, море се опет поравни. Нема ни труни од какве неравни по недогледној површини. Ваздух стоји мирно, лишће по дрвећу невесело, спустило своју главу. У дубини пак шушти за сада тихо таласање, по том је све јаче и јаче, таласи се дижу у вис и ваљају преко усамљених стена и врлети. Ниске прудове прелива, где

је оцек, ту се море пење све више и више, као да га је обузела нека необична чежња, да сву суву земљу повуче за собом у бездану. То је правилна осека и плима морска. Један одисај океанов. па је узбуркао читаву његову површину. Васиони закон атракције — привлачења сунца и месеца — удунуо је читавој тој неизмерној маси живот, подарио кретање, о коме многи и многи нема ни појма. За то дисање има светско море на расположењу скоро читаву куглину новршину наше планете, јер је три четвртине њене нокривено водом, а тек једна је четвртина сува земља. Осим тога море но својој природи не зна ни за какве границе, као што мора да зна сува земља, него тече свуда около земљиие кугле. Али јесу ти одисаји и замашни. Грдан талас осеке и плиме, који иође на пр. јужно од Аустралије у 12 сати у подне, етигне око поноћи већ до предгорја Добре Наде, дакле за дванајст сати пређе отприлике 1600 географеких миља. Сутра дан у нодне већ је код Ноне Фундландије. прелетив међутим и опет пут од неких 1500 географских миља. Тек сада, када је многи и многи схватио тај горостасан појав, дивиће му се. Сада му се неће тај појав свидити као локална играчка таласа осеке и плиме на обали морској, са које он управ сада море;посматра. Сада ће за-њ бити тај појав последња карика у великом животу мора, у начину, како море изјављује свој живот по свој течној површини земљиној. Остале носледице сазнаће само онај, који знаде. Ео зарони у велико благо тога знања, наће много што шта, што ће се прилагодити његовој моћи схватања. У први мах имаће тек неодређен појам, о грдној маеи светског мора, о његовој пространој раширености. У школи је чуо, да је наша земља саразмерно малена планета у неизбројаној гомили планета, звезда стајаћица и сунаца. Какво може дакле у таквим приликама имати значење просторна раширеноет земљиног мора? Добро. Пре свега ваља знати, да је површина суве земље отприлике 6'8 милијуна квадратних миља, а просторно заузима неких 140000 куб. миља Површина светског мора пак трипута је већа и прорачунано је, да га има отприлике 3'1 милијуна куб. миља. Отуд излази да°вода премасувој земљи стоји као 22 : 1 т. ј. да би требало двадесет и два пута толико још површине суве земље да има, кад би хтели, да заспемо читав нростор, који данас обухвата еветско море. Па и онда, кад би хтели за пресипање морског корита употребити не само површину укупне чврсте земље наше планете, него уопште све извишене масе, које се дижу из знатних морских дубљина — требао би још трипута толики волумен, па да се заспе она шупљина.