Stražilovo

401

СТРАЖИЛОВО. БР. 13.

402

— А сме лн се знати, шта се има под пером? настави новодошли. — Претрмите се до сутра, рече Милић, паћете знати све. » — Е, али ја бих волео већ сад. — То није никако могуће, рече Милић озбиљно и одсудно. — А оно, шта има у новинама? запита даље новодошли. —, Идите у читаоницу, па ћете дознати, рече Костић чисто набусито. — Е, али треба бити члан, рече новодошли. — Господине, рече Милић нестрпљиво, маните нас сад, ви видите, да смо у послу ... — Та то значи да идем, рече овај.

— Од прилике примети Костић. — Ви ми нећете заповедати, осече се новодошли на Костића. — Ту нема човек мира, рече Иоповић и скочи са стола, ја идем кући да пишем. — Ви немате овде ником да уступите место, рече Милић, а и ие сметате ником. — Лепо време, поче опет новодошли — али кад је видео, да се нико више необзире на њега, погледи најпре на улицу, за тим на ( ;|неке мапе и на послетку оде. — Тај Писаревје права налепа, рече Поповић. — Та отрешћу се ја њега, одговори Мишић, врата ће од сад бити закључана. (Наставиће се.)

Ж А Л И Љ Е. (ПОТЕКЛЕ НЕКАД, КАД ЈЕ ГРОЗНА БОЛЕСТ ГУШОБОЉ.А ОД ЉУБИНКА.

дицу коеилл.)*

XIV. ТИЦА. зеленој грани пева тица мала, где ј' моја тица, што ми цвркутала, Што је 'нпко мило, 'нако жељно глед'о?... Где си, моја рано, где си моје чедо? XV. ОДЈЕК. У дубокој ноћи када вихар хуји, Кад на грани дршћу малени славуји, Кроз ту ноћцу мрачну — кроз страхоте ове, Као да ме моје мило чедо зове!... XVI. ПРВИ ЦВЕТ. Љубичице ево, ох, да лепа цвећа!... То је весник први дивног прамалећа... Она цвати, листа, све више и више, Да на твоме гробу тужно замирише!... XVII. ПРВИ МАЈ. Гле, весели ђаци, тице у пролећу, Радују се зори, радују се цвећу!... На „мајалес" иду, да их жеља мине, Ал' у томе колу нема тебе, сине!... XVIII. СКРХАН ЦВЕТ. На улици лежи, тако ми га жао, А некад је дивно мирис'о и цвао, Баш као оно душа у сокола мога, Ој, ишчезла надо срца рањенога!...

XIX. У СНУ. Тек што легнем спати, ето њега мени „Што по песку ходаш, мој цвете румени?... „ „ Ја по њему, оцб, лепе слике шарам !. .. Е, у сну се с мртвим чедом разговарам ... XX. ЗВЕЗДА. По бескрају дивном небеских висина. Трепте сјајне звезде препуне милина, Ал' међ њима нема једне звезде мале... Њу су наше очи давно оплакале! XX I. СУЗЕ. Шта с' на оном гробу у прозорју блиста? Да л' је дробан бисер, да л' је роса чиста? Ој, ни бисер дробан, ни росица није, То су сузе вреле, што их мајка лије!. •. XXII. ЈГИРА. Више пута тако, у свечаном миру, Ја дохватим моју милозвучну лиру, И тек да одјекне песме чедо дивно... Она тужно писне . .. тужно ... жалостивно!.. XXIII. ПЕСМЕ. Не тражите песме о румену сјају, 0 љубави топлој, нежном загрљају, 0 надама дивним најдивнијих дана. . . Та моја је нада давно закопана!

-ч.