Stražilovo

523

524

Влајковића су била двојица, код Живковића такође двоје, али муж и жена. Сутра дан још око осам сати у јутру ишао је многи свет улицом, која води позоришној згради. Ту није било само мушког младог света, него и женског и то великим делом са стране. Нри уласку у позоришну дворану био је на десно сто; ту је била повећа књига, у коју се могао уписати сваки, који је хтео да буде члан омладине. Уписивао се сваки, који је у дворану ушао и за тим се свет расуо по клупама. На позорници било је више чланова месног одбора са председником, професором Младеновићем. Кад је била позоришна дворана пуна, ступи на просценијум професор Младеновић, изјави, да је скупштина отворена, поздрави је и поднесе извештај месног одбора. За тим прочита перовођа месног одбора, Филипац, дозволу на скуппггину, а Младеновић позове збор, да изабере себи часнике. За председника буде једногласно изабран Павле М. Јовановић. Овај се захвали и позове скугпптину, да изабере себи и остале функционаре. За тим се скупштина конститујише. Позоришна дворана била је јако напуњена. На позорници седео је председник са часницима и са владиним повереником. Лево од њега, у самој дворани, били су скоро све сами млади људи. ђаци са разних свеучилишта, који су се међу собом живо разговарали и који су и највећи број говорника из своје средиае слали. Међу њима био је и учитељ Јовић. Десно од председника било је међу многим младим људима и старијих. Ту је седео и Милић, Лукић, Машић, Стојковић и још многи други. Више остраг седили су многи грађани и сав женски свет, који је био дошао на скупштину. Међу њима многе лепе девојке. Ту је била и Љубица, Анка Стајићева и Даринка, сад већ Машићка. Седиле су заједно и пажљиво су слушале на развитак дебате. Далматински гости морали су се уздржати од сваког дебатовања, јер на њихову велику жалост угарска је влада дозволила збор само тако, ако се званично састане само омладина из Угарске. Они су у том смислу издали и изјаву, која је на дан скупштине изашла у „Заточнику". Прва се главна реч повела о томе, „да ли ће бити уједињење целокупне омладине у Угарској, или само ђачке ?" „Левица" је листом била за то, да се у „омладину" припусти сав сриски народ, како би се на ширем темељу могло радити; „десница" иак била је за то, да се организује само ђачка омладина.

Но одмах у почетку дебате стао јој је на пут владин комесар, који је изјавио., да је збор одобрен ради договора о унапређењу књижевности, а друга питања овде немају места. Скупштина је на то била узмућена, шта више, чули се и гласови, који се ограђују против туторисања; али све беше узалуд, повереник се дрзкао своје инструкције. Омладина је на то окренула другу тактику, и под именом „књижевност" разумевала је све, што је год ишло у смер њен. У том се смислу и водила дебата, од сад без прекидања господина повереника. Од страпе „левице" живо се бранио предлог сазивачког одбора, који је ишао на то, да се под именом „уједињене омладине" разуме цео српски народ, и мушко и женско, и старо и младо. Поборници те струје били су поглавито медицинари Пајић, Никола Митић и правник Стајевић. Пајић је лагано говорио и аргуменат на аргумеиат ређао, да слушаоце убеди, а Стајевић је у пренагљеној дикцији и оштрим изразима становиште своје бранио, Никола Митић пак уливао је у свој говор и песничког полета и живом гестикулацијом је у згодним тренутцима нодупирао своје назоре. Он је био и највише за то, да се у омладину уведе и женски род, говорећи о важном положају женскиња у друштву. Да како, да је његов говор био на женски свет од највећег уплива, и многа девојка и млада жена тапшала је његовим речима. Кад је тек изнео женскиње као такав елеменат, који мушке васпитава, који му обичаје, навике и манире кругли, који је једном речи од највећег уплива на мушки свет, и то тим већег, што у тишини, на свој начин уме човека да наведе, а да овај и не зна, да је наведен, и да на женски свет баш с тога ваља обратити највећу пажњу и најсавесније га васпитавати, да би у своје време добротворно утицао на мушки свет — онда заиста није било женскиње, која му није одобрила. Митићева појава била је већ по себи симпатична за све, што се женско звало, његов соноран глас допирао је до срца женскиња, а његове речи, које су тако лепо и одушевљено браниле њих, зујале су им врло пријатно у ушима. Није чудо онда, што је тај предлог наишао на једнодушно одобрење њихово, и да су имале већ сад гласа, предлог сазивачког одбора био би примљен са огромном већином. Али одушевљење женско постајало је слабије у где којих разборитијих и јогунастијих пак чвршће — кад су се појавили противни гласови, који нису били за предлог сазивачког одбора, који дакле нису били ни за то, да се и женскоме свету додели активна улога у српској омладини. Ти говорници су