Stražilovo

658

Зидаре ћемо редом побити, Са скеле свући, дигне-л руку ко, Да зида. Ту их клати морамо! Соломоп. Ти пророкујеш одметништво, крв, Ти, муж врлине?! Ахија. Пророкујем, да! Умукни, псето, шибаће те Бог 0, згазиће те Бог к'о клетог пса!... Је-л, ту смо; о — далеко доспесмо! За идолнике више срца, ох, Нег за Бога! И туђе жене већ Овамо иду — шта ће доћи још Зна Бог . . . Соломон. Не буди гњева стрпљивог; Ја хоћу! Доста! Храм ћу зидати! Ахија. Ал' нећеш, царе, царе, ниткове! Огрешићеш се храму божијем. Твој отац диг'о темељ земљи тој, Ти кам и песак бацаш у ветар; С Давидом народ посто божији, Ти идолником сад нас зближујеш. Не; то је шала. Сад ћу рећи ја, Пре нег' што пођу ено робови, Да граде: — Стан'те! Цар се шалио ... И гле, твој народ тад ће престати Да дрма главом: „Царе, камо свест? Озирис, Изис, равни Јехови! Да Астароту храм наш светкује!..." Соломон. Ахијо , стар си, па те поштујем Уздржава ме седа брада та; Ал платио би баш по заслузи! Захвали ми се, па се чисти, хајд! Ахија. Да-л' страх то збори ? Нек ти грми гњев, Не бојим те се, мене не да Бог; Да, и ти мораш Богу клањати, Јер и ти царе, тек си божиј роб.

Соломон. А! Гле мудраца! Онда ево чуј: Ко такву речцу дрзне цару свом, У ланце доспе, за час — на мој миг. Умукни, робе, тако т' дана твог Не реци речи — биће т' последња! Ахија (повлачећи се). 0, није смрт најгоре! Живот твој Не ваља ништа — горд је, сујетан, Кадгод ћеш ме се, царе, сетити, У кобном часу — дотле збогом. Ох! (Оде.) ПРИЗОР ОСМИ. Пређашњи беа Ахије. Соломон. Извин'те случај. Наш је свештеник Још више него дрзак. Други весник. И наш је Но Фараон је сад их сломио. Соломон Е, тим показа, да је храбар дух. Не <бер'те бриге, дићи ћу вам храм, Сад мож'те ићи. Збогом пошли сви. (Посланици се поклоне и оду десно. Цар се дигне.) 11РИ30Р ДЕВЕТИ. Соломоп. Мемнон, бев пређашљих Соломон. А сад хајдемо; напред, у шуму! Голубичици мојој планинској Ту нешто стеже — хајд да оздравим! Мемнон. 0, пази, царе, ја те одвраћам. Под твојом ногом одвећ гори под Твој престо ти је вечит огњедух, Што сипа — стане — како треба кад. Соломон. А ти, де буди верни чувар мој Хајдемо, хајд, да код ње оздравим. Мог жића звезди име ј' — Суламка!

НАЈСТАРИЈЕ СРПСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ.

IV. I Е Г Е Н Д Е. (Наставак.)

ило Је као и код других арских народа тако и код Словена женских божаствених бића. Тако се спомиње, да је била В е с н а или Л а д а богиња в е д р о г а

доба године, а Девана, Дева, богиња пролећа и плода. Спомиње се и богиња: Сива или Ж и в а. Но још нису учени људи на чисто са значењем тога бића. Било је и код Словепа,