Stražilovo

СТРАЖИ10В0

8 13)

УРЕђУЈЕ ЈОБАН ГРЧИћ.

БРОЈ 22.

УНОВОМ САДУЗО. МАЈА 1885.

ГОД. I.

ОПЕТ ТО, АЛИ МАЛО ДРУКЧИЈЕ. СЛИКА ИЗ НАРОДНОГ ЖИВОТА. ПИШЕ ПОП ПАНТА ПОПОВИЋ. (Овршетак.)

о да продужим даље о Дафини. Џ ч — Кад смо побегли из Ц Б. — приповеда ми Дафина — дошли смо овамо, Ту нас нико не познаје. Брат ме је тражио па се и мануо. Има томе скоро годину дана, како смо овде. — Па како те ја не познајем, кад сте толико ту, зар ја нисам светио водицу вама, и како да се нисте и сами пријавили? Когод дуже од шест недеља остане у којој парохији с намером, да одатле даље не иде, треба да га свештеник упише у домовни протокол за парохијана. — Ми још нисмо били свечари, ми смо свечари о Видову дне а лане смо баш после тога дне овамо дошли, а што се нисмо вама пријавили, ја не знам Имам ја и свекрву, она је старија, она треба да зна, шта је нужно. — Али ја се опет сећам на твоје презиме. Није давно, сећам се, да сам негде твоје име још с неким уписао. — Јесте, кад сте пре два месеца крстили ову нашу Савету. Дакле ево и овде Савете као у слици Г1. Адамовог! — Па што си сад дошла, што си тако уплакана, да те није момак злоставио? — Није, он ме не псује и не туче, али ја не могу с њиме више живети. Годину дана нисам ишла никуд а сад сам пре недељу дана ишла брату — камо среће да нисам ни отишла од њега! — ишла сам па сам тамо само плакала и плакала. У брата свачега а у нас ни чеснице на божић. Не могу с њиме живети више, не могу, оче; нек он, господине молим. даде, што је моје па свако себи. Ја не тражим ништа његово но само, што сам ја донела. Он ми до данас није купио ни једне мараме, што кошта пет новчића. Не могу с њиме више живети па не могу.

— А зар те није жао оставити момка, за кога си одбегла ? Да га ниси волела, не би зацело одбегла за њега. — Јесам онда, али сад је друго. — Па ти си знала, да је он сиромах. — Чула сам за то, али ја нисам знала, шта је то сиромах. Сад тек знам, шга је сиротиња. Ја му нисам крива, што он ништа нема. Он нек живи, како зна; али ја се не морам због њега патити. — Е моја драга, где је љубави, ту нема патње. — Има, оче; ја га волим, али ми је тешко живети с њим. Чисто јој читам из очију ону реч ужасне дезилузије: Лепи смо и ја и ти; али шта ћемо јести? — Већма осећаш терет него љубав, зато је то, а то не треба, знаш како се пева: „није благо ни сребро ни злато, већ је благо, што је срцу драго", па знаш и ону другу: „волим с младим у гори зеленој нег са старим у царевих дворих". — Али и онај је други млад. — Који ? — Та момак, што сам луда била па га оставила, није се још оженио, он се може венчати а овај не може. — Моћиће се и овај венчати кроз које време, а ако је баш само то, има и томе лека. Ја ћу му наћи дозволу, поклонићу му то, што за њу платим, није ми првина. Хоћеш ли онда остати код њега, кад се венчаш, јер шта те вреди венчавати, ако нећеш с њиме живети. — Па он и кад се венча, остаје сиромах као и пре а онај други је бар газда. — То реци, а не што се онај може а овај не може венчати. Па што ниси одмах пошла за њега? — Није леп, па га нисам волела.