Stražilovo

7!) 1

ОТРАЖШОВО БР. 25.

702

Суламка. Сад шта му буде? Грозно! Симоне! Је-л, еећ је било? — Само штедиш ме? Мирјама. Унутра хајд, унутра! Сестро, мир! .Унутра, кад те молим, ћути већ! (Мирјама, оде.) ПРИЗОР ТРИНАЕСТМ. II р е ђ а ш њ и б е з М и р ј а м е. Симон (хоће за љчм.) Да, хајдмо! Суламка (ухвати га и задржава). Стани — како рече, жин ? Је-л', жив је? Симон. Жив је. Суламка. Чудни човече! Ио ко му грози — ко га заклања ? Симон. Ко други? Његов рођен лакоум! Како ми рече један трабант њин На путу натраг из Јерихона, Постоји сад већ тајиа завера И дворека стража, веле, држи с њом: Бен Јохај, н'онда иророк Ахија На челу стоје чети склопљеној, Јеровоама дижу за цара, -—

А он је давно тако омиљен: Обожава га народ. Би.ће пир. С Балкидом када седне Соломон На престо — тад ће једну буктињу Да баци Бен у црни ноћни мрак Те дати знак да скоче, јурну сви Из. храма. Пророк и Јеровоам Повешће војску и свет узрујан; К'о бурни вали нек поплаве све. И Мемнону се трабант обраћ'о К'о лекар стоји близу цару свом, Па да му каже ал' све узаман, Ни чути цар ... Но камо јело то ? (Оде на деену етрану.) ПРИЗОР ЧЕТРНАЕСТИ. С у л а и к а б е з и р е ђ а ш њ и х. Суламка. Он је и није! — Ид'те само сви! Па не мож' бити? Мора бити — но ! Тек једна реч па живот избављен! Што дршћем тако? То опасност зар? Да Соломона спасем — шта је смрт! Ал' како ? Пут још тај да изберем: Кроз баште, двор, кроз силне капије Што бијеш, срце? — Светле буктиње II мирис цвећа нека су ми вођ, Сјај око гошће, Сабске краљице, Јест јасан да се смотри Соломон. Хајд, наиред! Нисам жена — човек сам. ^Одјури ирема дубљини. — Завееа иада.) (Наставиће ее.)

НАЈСТАРИЈЕ СРПСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ.

'Ј ј^ иако грешан свет морао је казнити Бог великом и дугом сушом, која престаде тек треће године. Споменусмо, да се такова казна слаже са оном у библији. Али споменусмо и то, да има више врсти казни. Бог је казнио Содому и Гомору ватром, а пре тога грешан свет потопом. А у Грка наићићемо на скаску, како је Бог казнио п о т о п о м. Скаска је та позната иод именом: Девкалијон и II и р а. Ево јој садржаја: „Кад је по земљи ходио људски род од туча, па кад је Јупитар, господар света, дочуо, каква чуда и покора тај род чини, науми, да се сиђе на земљу, те да у људском облику пође по земљи. Али свугде нађе,

IV. Д Е Г Е Н Д Е. (Свршетак.) да је још црње и горе, него што се био разнео глас. Једно вече, касно већ, дође у дом краља у Аркадији Ликаона; у дому том нису баш радо дочекивали госте, а за домаћина је цео свет знао, да је дивљак, суров. Зевс знацима покаже, да је дошао један од вишњих богова са Олимпа, те народ стаде падати ничице нред њим. Но Ликаон узе да се руга тим побоЈкним молитвама. „Дај баш да видимо" рече, „да ли је то човек или заиста бог!" Науми да из небуха нападне на свог госта, те да га умори, и то око поноћи, кад гост буде у сну. Али још пре тога закоље сиротог пеког таоца, што су му га нослали били Молошани, скува удове, који се још нису били ни охладили, у кључалој води, или их на ватри испече, те донесе на тра-