Stražilovo

789

СТРАЖИЛОВО. БР. 25.

И иште то. Колико препатих Од овог дома — ипак жалим сад, Што морам да му дрн глас доставим. Цар јавља, да ти оста милостив, Ал' јер је неву сад баш довео, Награђује те — даје на поклон Сву кућу ову — све ту градине, Силество блага и — да избереш Најлепшег роба, да ти буде — муж. Ал' никад више века читавог Не крочи стопом у Јерусалим. И од сад ће ти бити наклоњен, Ал' вели, да те више — не љуби. (Суламка се стрвсе.) Мирјама (држећи је). Не уплаши се — Бен је слагао! Зар ниси? Признај, да си лагао! Бен Јохај (подругљиво). Све к'о што рекох. Он је довео Балкаду — круну земље арапске И она носта сада царица. Да ленше јављам — сам бих волео. Суламка (исправивши се). 0, лажо! — 0, да живи отац мој, Да нисам жена, нејак, слаби створ, С Рахилом те је шибат' требало Да мене овде ти залуђујеш! Бен Јохај. 11 а како хоћеш: веруј — не веруј Ја рекох, свргиих. (Себи). Ујед за ујед! Суламка. Ирстен си от'о — печат украо, Јер ти си подлац, јадни крадљивац, Ти цара ружиш! Али чуј ме сад: Колико год сам пута плакала, Да цар убици главу остави Сад то ћу баш од њега искати: Не рад свог срама, већ што нечовек Свог цара хулиш — као нико још! Бен Јохај. Е добро. Сад си љута. Доћ' ће крај И крадљивац ће право имати. (Баци кесу једну, пуну злата.) А то ти шиље Сабска краљица, То злато — јер те жали искрено. Суламка. Ви'ш, шта још не зна! Хуло јефтина! То она ради — па те платила И љубав моју мисли — купиће! (Смеје се.) 0, варате се! Вараш с' и ти с њом,

И скупо ћете, крвљу, платити, Сад само да сам откуд човек, сад Па да те смрвим као бесног пса. Мирјама. 0 ћути, сестро, ћути, мани га! Знаш, како му је каз'о отац наш, Убица да је Урје, друга свог! На како га је после истер'о, За жену кад је мене просио Изгонимо га тако и ми сад. Бен Јохај. 0, идем и сам. Злато дигните! Мирјама. 0, иди само! (Бен Јохај оде ) Суламка. Сестро, што ћу ти!.. . (Окренувши ее види Симона. ОваЈ долави ив дубљине. Нема запетост.) ИРИЗОР ДВАНАЕСТИ. (јимои. Иређашњи без Бен Јохаја. Симон. Е тако још ме не умори пут! К'о тај сад натраг из Јерихона. Сад бих ја гласник — никад више, знај! Дај јела, пића — хајде у собу! К'о болна мува сад сам уморен, Ког хоћеш шиљи, мене више не! Мирјама. Па хајд унутра. Суламка (хватајући га ва ]>уку) Стани, Симоне! Стан', кад те молим, шта је, где је цар? Виде-л' га, реци! Симон. Видех! Суламка. Но? Па шта? Симон 11а — жив је! Суламка. Жив је! Шта ће рећи то ? Онасност ипак — зар је истина? Симон. Ни слуш'о није, што му светујем, А около су били гости — тма! Јер, веле, ту је Сабска краљица. Сад шта му буде — не помогосмо!