Stražilovo

77Г)

Живот Миловану додијао. Узеће себи живот! Не! Он неће дати, да Милида за немилог пође. Отеће је и ослободити. Али и то не може бити. Какав би он човек био! Илија га нримио. У невољи му помогао. Пазио га и пази га, па тако да му за то захвали! То не сме бити! Многе му и многе мисли на ум долазиле. Био је немиран, збуњен. Већ није ни на стадо доста пазио; штете се дешавало. Одржати није могао Милован. Дошао је у село. Потражио и матер и Милицу. Рекао је матери, да зло ради, што силом Милицу за недрагог удаје. Кајаћс се, среће неће бити. Жалиће, но доцкан ће бити. Клеће сама себе: роћено дете је унесрећила. Милици је мало рекао. Но од срца. Јесте, пе нада се, да ће сретна бити, али јој од свег срца жели, да ју срећа прати. И мати је била у соби. — Са сестре сам оставио родно место, са тебе остављам место, у ком сам се препородио. Сретно сам живео у њему. Кратко је то време било. У сиу ме чисто прошло. Држао сам, да сам нагаао нову домовину. Нреварио сам се. Онде ми није станка. Суђено је, да се још потуцам од немила до недрага. Од миле и драге сестре растави ме турска обест, од тебе, и од сестре ми драже и милије, раставља ме твоја мати. Нека јој је просто. Не кривим је. Право и има. Та странац сам. Нигде никог: ни брата ни сестрице, нит иког од рода имадем. Самац сам и. суђено је тако, самац ћу и остати. Тебе нек прати срећа увек: желим ти од срца. Миловали смо се; љубили смо се. Крили смо то и од себе самих. Усудио се нисам пикад ни рукс ти се дотаћи. Нск мп је доиуштено бар сад руковати се с тобом. Милице, опрости се са мном. Збогом! Руковао се са Мили >ом Милован. Приступио је и Јуци. У руку је пољубио Брзо је изашао из собе. Опростио се и са газда-Илијом. Илији чудпо било. Па и јако жао. Заустављао га. И нребацио му, богме, гато га тако оставља. Није помогло. Јога једаред је отигаао Миловаи иа салахп. Опростио се са свима. И од стада снога опроштаја је искао. Кренуо се Милован и опет у свет. Тужним и претужним, тептким и претешким срцем оставио је салаш Илијин а не зна јога ии куда ће.

77 (> VII. Свет баш куди Ранка; не престају гласови. Мати Миличина чисто се дичи, што јој за будућим зетом толико говоре. Не^е сиротица да разуме, како дугау грехом терети. Кћер за недрагог силом даје! Нико се не би надао томе од Јуце. Једно дете, мезимче, па да тако с њом учини ?! Не иде то скоро ником у главу. Међутим догаао и ђурђев-дан. Милици су пили јабуку. Свекар и свекрва пренеразили се, кад су видели снаху. Изненадили се јако. Чисто се забринули. Од онако красне девојке, гле, гага се начини за кратко време. И Ранку се нимало то не допада. Већ иочео мислити, да мора томе бити каквог јаког узрока. Да је Ранко Милицу волео, не би се поколебао. Негато се и он под морање жени а бацио је око више на велику сермију газдаИлијиву него на Милицу. Није ни гаала! Леп салага па кућа! Од оца свог иема се бага много чему надати: није баш у- њих велика газдагаага а много их на талу. Испросио Ранко Милицу Већ су и јабуку пили и јога он не мисли озбиљно на венчање. Имао он девојку и у селу па жао га, да ју остави. А волео ју јако. У том се пронео глас, како је Милован отишао због Милице. А нашло се, ко је и Милицу кудио. И највитпс биртагаица Сога. Соса је биртагаица у првој крчми сеоској за простији свет. Код ње игра недељом и свецем коло. Момци и девојке из целог села иду у њеп бирцуз. Па и Ранко је иптао. Тамо се и момчити почео: играти тамо научио па и випо пити. Није Ранко само иедељом ишао Соси. Бивало је тога и тежатником. Једаред игаао, тпто код куће посла имао није, други иут, да се разговара, да се прошали мало. Увегс се нађе код Сосе друштва. Бирташ и биртагаица су увек код куће а врагови су обадвоје. Збијаће тналу, разговараће се три даиа и никад краја ни конца. -Кад бирташица разврзе разговор а бирташ упре очи у њу па ни не трепће, тек кад-и-кад шмркне, — тад се ужива. Мора Ранко у њу да гледи. Све се чуди толикој мудрости у једне жене. Зна Соса, шта ради. Хвата она свог рачуна са Рапком. Оставио он код ње већ лепу крајцару. А и по гдекоји меров жита изручила, је Соса у свој котп.

СТРАЖШОВО. БР 25