Stražilovo

859

СТРАЖИЛОВО. ВР. 27.

860

0ПР0ШТАХ

ГОВОРИО У ДВОРАНИ СРПСКЕ ВЕЛ. ГИМНАЗИЈЕ У НОВОМ САДУ 18. ЈУНИЈА О. ГОД. НИКОЛЛ МАНОЈДОВИЋ.

Поштовапи зборе! тога срца на свету, које не осећа истинита бола, кад се растаје па дуже време са својим мидима. Ко хоће да види, да позна сузу чисту, сузу искрену, нека је мотри, кад кане на растанку. Боли то, растати се са својим милима и онда, кад има повратку изгледа, а где не би био тежак растанак вечити, растанак са најслађим добом човечијим, са детињством; растанак са местом, у ком нам је свака стопа земље освештана успомеаом из детињства; растанак са заводом, који пас је осам година згревао под евојим окриљем, неговао брижно и развијао у нама најдивније дарове божије: ум и срце, без којих не би био човек човеком!

Данак је гонио данка, месец месеца а година годиницу; приспео је час, да са слатком тугом у души кажемо последње „збогом" овој светињи својој, храму науке. Приспео је час, који смо с толиком радошћу, с толиким усхи-

том очекивали,

за цело даи, кад тај тренутак није

а доћи ће ћемо зажалити, што нам се у вечност отегао. Судбина нас раставља, ми јој чујемо ону тајанствену реч, којој још нико живи није прави смисао проникао, реч страшнију од смрти, чујемо јој оно страшно „никада". Овим часом прекииуће се везе, које су нас спајале с овим заводом; отпашће све дужности дојакошње, престаће све, све ће угинути, осим осећања љубави и захвалности. Љубав и захвалност остављамо ми овом заводу као уздарје за оно умно благо, што га овде сгекосмо, као уздарје за оне свете успомене, што их собом у срцу носимо, успомене, које ће нас тешити као аиђели хранитељи и утешитељи у часима борбе, у часима искушења. Светле су то успомене, па су тако лепе, тако миле, па су тако чисте, као и оно доба, у коме су поникле. Кад се нађемо у лшвоту сами, њих ћемо се

остављени, преко

поразговорити

са учитељима својим , са друговима своЈима; туга садашњости прелиће се у успоменама прошлости и нама ће срцу одланути. С њима ћемо

се преносити у оне дане, без којих човек не би ни створио појам „среће". Ако је кад год и помрчало јасно, ведро лице детињско, ако је било кад год тешко на срцу, то се махом све и заборавило, јер на цветку детињства лакше опада трње и бодље, него ли што се шарии, цветни листићи окруне; тренутне неугодности у детињству, тренутно и изумиру у забораву, ал слатке часове из млађаног доба, тек смрт је кадра да збрише из срца. Ти слатки часови, те свете успомене, спајаће нас до самртног тренутка са овим заводом, спајаће нас вечито са оним људима, који нас задужише, као и родитељи. Родитељи нам дадоше живог, а они дадоше томе животу живота, они нас родише д у х о в н о , они нам умне

очи наше отворише, бити свесни људи и

они учинише, свесни Срби.

да можемо

Данас ће се растати брат с братом, друг с другом; можда ће то бити последњи загрљај, потоњи стисак руке, након осмогодишњег друговања и братинског живота. Сузним оком погледаће један у другога и сва љубав међусобна, сва пажња толикогодишња слиће се у једну циглу реч: Збогом! јер у том тренутку нема више речи. Сваки ће поћи својим путем, да остварује снове младости своје, расуће нам се коло и десно и лево, ал се брат од брата неће отуђити, не може се отуђити, јер ове свете успомене зближиће даљине, снизити висине, само да саставе једнога с другим. Из овога завода деле нам се стазе, ал буде ли лепе среће, нећемо се изгубити; светиња тих успомена, довешће нас на послетку једној мети, којој смо са жарким млађаним заносом посветили и ж,ивот и сву срећу у животу, посветили добру и срећи народа свога. * * * Срећни смо у овом тренутку. Та се срећа не може пером

може речима исказати, само осећати. Наша је будућност!

та се срећа може