Stražilovo

861

СТРАЖИЛОВО. БР. 27.

862

Ми је не знамо, закривена је непровидном копреном, ал баш што је не знамо, срећни смо, можемо се надати, а срце највећег песника српског пева: „благо оном, ко се чему нада". Срећни смо, што слутимо у тој тамној будућности овапућене своје идеале, испуњене све снове, што их је млађана машта стварала. Срећни смо, што нисмо таленте у земљу скрили, што нисмо дане младости своје заман прохарчили, већ их провели у првој, светој дужности свакога човека, у дичном знамењу овога века, у — раду. Срећни смо, што се враћамо у криоде својих родитеља свесни, да смо се одужили љубави и пажњи њиховој, што се враћамо с оном истом чистотом срца и душе, коју смо од куће понели, а умом напреднији. Срећви смо, што не улазимо у свет тако, да нас први противан ветар обара, да под најмањим теретом кукавички клонемо и очајавамо, већ ступамо оружани дичним оружјем истине и науке, штитом вечите правде. Загазимо ли у поштену, часну борбу у животу, да нам буде честита обрана. Па ако клоне снага у борби живота, нећемо се предавати, борићемо се иза штита тога имајући на уму речи оне дичее Шпартанке: „или с њим или на њему!" На нама свет остаје; многе очи на нас гледе, много се од нас по праву очекује! За све то много и премного смо дужни оним људима, који су својим неуморним трудом и пожртвовањем допринели, да нам буде светао образ, који су нас из мрака извели на видело. Ми немамо блага, немамо злата, да им труд и муку наплатимо; они то од нас и не траже; ми смо махом сиротани, ми немамо ништа до ли љубави. Ту љубав, коју смо заједно с поштовањем гајили према њима за све време свога боравка, ту љубав им дајемо на растанку. Скроман дар, ал је од срца! Много ће и много прећи у заборав, много ће нгго шта време да збрише, ал' они ће остати и живети у светлој милотужној успомени, а заиста нема ништа слађе, ништа лепше, него у лепој успомени живети. * * * И ако су речи слабе, да се њима обележе они осећаји, који нам у ова,ј мах струје кроз

срце, тешко је, кад речи одреку срцу услугу, па ипак ћу најбоље одговорити и својој и својих другова живој жељи, ако вам овде, мили учитељи, у име свију нас изречем из дубине душе: Хвала! Хвала Вама, ко.ји сте нам у млађаном срцу неговали врлине хришћанске, који сге нас утврдили у светој вери наших праотаца, да јој будемо верни и искрени поборници, јер она нас је одржала, она нас одржава. Хвала Вама, који сге нас упознали са законима, снагом и моћи слатког нам језика матерњег, који сте нам открили лепоге и дивоте његове, да га боље умемо неговати и нада све ценити, јер и „њиме смо оно, што јесмо." Хвала Вама, који сге нас проводили кроз светове вечитих идеала, који сте нас учили највишој мудрости: познати себе сама, највећој врлини: умети собом владати, који сте нам душу напајали, срце племенили дивним недостижпим умотворинама старих Јелина и Римљана. Хвала Вама, који сте нам пред очи изнели живот човечанства од искони до данашњег дана; борбу духа човечијег, борбу видела са мраком; који сте нам за узоре истицали лепе примере човечанских врлина, који сге нас тепшли славпом прошлошћу народа нашега. Хвала Вама, који сте нам откривали дубоке, загонетне тајне мајке природе, да се дивимо свемоћи њеној, а још више ономе, који ју створио; који сте нам изоштравали мисао „поезијом ума", да сами можемо оделити добро од зла, истину од лажи. Хвала Вама, који сте нас учењем језика упознали с умном теко-шном других народа. Хвала Вам свима, мили учитељи наши, хвала Вам вечито, јер ви нас учинисте тако сретне, да можемо понети име паде и узданице народа свога, да му можемо бити стубови и обрана у гготоње дане. А ви браћо, који остајете иза нас, чувајте леп глас ове светиње наше, као што су га чували и они, пре нас и вас, то вам је најсветија дужност, то сте дужни и својој савести и својим наставницима; дужни сте то народу своме. Пазите да не падне љага на Вас, да и ви дођете на ова врата, која воде у свет, чисти и неокаљани, да се можете, као и ми са светим осећањем, слатким уздисајем растати с овим заводом, рећи му носледње: збогом!