Stražilovo

835

ОТРАЖИЛОВО. БР. 27.

836

за допушта, — па се разговарају. Шушкају међу собом. Хоће мало и главом да врте. Неке и усне развуку па се насмеју. Подсмеју се управо. Ко веле: чудне ми прилике, хтео момак, да одвуче девојку, па му се отела. Леп момак! Бива тога код нас. Момци вуку девојке. ДеЕојке ускачу за момке. Није то ништа необично. Момак вуче девојку често, што је воли. Хоће, велиш, да полуди за њом. А она? Она га тек преко ока гледи. Поноси се! Да је лепо проси, не би је никад добио. Неће она поћи за њега никад. Одвући ће ју. ГГа мора остати код њега. Другог спаса нема, ако неће, да се покорише. Девојву ће љубав натерати, да ускочи за свог момка. Није сигурна, да ће се лепо удати за њега. Мама и тата немају вољу. Почесто и из интереса вуче момак девојку ил девојка ускаче за момка. Отац Лазин вели; довуци ти Кату, па ћемо јефтиније проћи; не морам ништа дати на сто, не морам јабуку пити, не морам се са пријатељем погађати, шта ћу му све послати за сватове. То много чини. Што дам оцу њеном, боље да купим свилу за венчану аљину, боље да употребим на што друго. Есани отац а тако мисли и мати момкова. Бива да и девојачки родитељи пристају на ускакање. Па и у споразуму су са будући пријатељи. Ови размишљају: ако нам се деца узму, ко што бог заповеда, биће трошка и нама и вама. Сватове морамо правити. Звати морамо много: фамилија је ту, ту комшилук, ту други, којима смо и ми играли у сватови. Те све треба звати. А ко да нахрани по села? Ко да напоји? Нек твој син вуче а моја кћи нек ускаче! Као да нема друге помоћи! Ал и јесте: свако чудо за три дана. Биће срамоте па и проћи. А напослетку, данас је баш по моди тако се женити и удавати. Што је у моди, није у срамоти. И опет Милан Стакић није из каквог интереса хтео синоћ да одвуче Соку Врбашку. Из чисте љубави, из велике љубави. Та волио ју! Тако само може бити. Она њега није хтела. Ни видети га пије марила а говорити ни толико. Па ко ту да не полуди! Ко ту да не дође на мисао, да силом отме оно, што му срцу мило! Љубав га мори. Не може без Соке ни живити. Мила му је. С њом само срећан ће бити.

Колико пута прође он поред Сокине куће а само, да њу види. Није му туда пут ал ту је Сока. И он тамо иде. Мирнији је, кад ју види. Задовољнији је. Сретнији је. Миланова је кућа чак с оне сгране цркве. Па готово на крај села а село је дугачко. А Сокина с друге стране и баш на ледина. И опет Милан мало које вече да не прође поред Сокине куће. Та да је види само! Да га жеља мине! И прође и врати се поред девојачке куће. Хоће и да попева. А добар је певач. Пева и песмом зове, мами своје драго. Хоће-л га видети? А како му је, кад ју не види дуже време? Све му криво; све неправо. Нико му не ради, као што треба. Срдит је. Горопади се. Љут је ко рис. Више пута бадава пролазио Милан ледином и двапут. Бадава и певао; од срца певао Сока ни да се помоли на тарабу а камо-л да стане на врата па да га пропрати осмејком и милим погледом. Од разговора ни речи. Праве муке, паклене муке за Милана. А како му је тек, кад помисли, кад се сети, да Сока не мари за њега. Не бегенише га. По читаве сате нема мира. Та зашто га не воли Сока? Није он рђав момак? Па није ни сирома! Неки кажу, да је и лепушкат. Па што бежи од њега? Не би њој зло било код његове куће. Рекао јој једаред на рогљу то. Ал она и пе слушала. Сока је бегала од Милана. И он ју је опет нашао увек у колу. Два су кола у селу играла сваке недеље и сваког свеца. Свака сграна од цркве за себе прави коло. Не иде Милан тамо, куд његово друштво иде. Он долази код ђуре и Стаке. А ту играју коло момци и девојке из оног краја, где је Сока. И Сока иде Стаки. Зато и Милан долази овамо. Мало се попреко гледе момци, кад дођу онамо, где им, по сеоском обичају, није право место. Ал са Миланом није тако било. Њега су трпили. Он зе дружио са момцима из овог краја ваљда више него из свог. Неправо им било само, што он да облеће око Соке. Та то је њихова девојка. Нек он себи цуру тражи у своме крају.