Stražilovo

837

СТРАЖИЛОВО. БР. 27.

838

Тако момци. А девојке баш воле, што Милан долази. На очима је. Играч је. Чисто се поносила она, до које се Милан ухватио. Неке га баш и звале. ,Ајде шта чекаш. Ево места'. „Е требаш му ти, Ниси ти Сока Врбашка, — додала би друга. Хоће да пецне мало Милана. Ое би се тек осменуо и помислио: ајде добро, добро. А Милан и јесте највише играо до Соке. Ако не баш до ње а оно до њене најбоље другарице. Ту му најнравије било. Ту му срцу мило било. Задовољан био. Весео био. II. Милан баш воли Соку. Гине за њом. Дао би све, да ју само може својом назвати. Знају и девојке а знају и момци, за ким лудује Милан. И жале га и смеју му се. Свете се. Није Сока да презире Милана. Милан је и у њеним очима пристао момак. Ал опет лепши па и милији њен драган Миша Белић. Познаје Сока Мишу одавно већ. Још од детињства. Баш у њихној кући и одрастио скоро. Миша остао сироче, тек што у школу пошао. Сокин га отац примио на своју душу. Ко дете играо се Миша са Соком. Кад одрастао, отишао је у службу. Долазио и опет Сокином оцу, као и свом оцу. Поштовао га и слушао. Па давао му на оставу и заштеђен новац. Сокин отац чувао све. Ено купио Миши и кућицу. Мислим шеста-седма од Сокине. Мала је ал је кућа и — Миши лепа. Миша још служи. Не зна, како ће проћи са солдачином па да се не жени. Да му тога није, оженио би се већ. Не би никог другог узео, већ баш Соку. А зашто и не? Лепо пристају једно уз друго: он сирома, она сирота. Па и воле се. Ретко ко да зна за то. Ал знају они. Миша зна Соку и она њега. Миша вели, да ће њих обоје лепо живети. И Сока тако мисли. Не зна пи једно ни друго, како дођу до таког разговора. А ретко кад да се састану па о том да не говоре. Није, да Миша лудује за Соком. Он је научио с њом па држи, да пе може друкчије ни бити: она ће бити његова. Тако и Сока држи.

Питао је Миша већ Соку, би-л пошла за њега, ако је успроси. Одговорила је, да би. Нимало се није устезала. А и зашго ? Они су расли једно за друго. Друкчије и не може бити него ће се њих двоје узети. Само солдачија да пређе. Ал ту запињало па и — запело. Миша добар за царског катану. Остао је солдат и три године мора одслужити. Приближује се већ и дан и он ће да одлази. Приближује се већ дан туге и жалости и њему и његовој Соки. Колико плакала само, кад је остао солдат! А кад пође, биће и више. Миша је изашао и из службе. За две недеље мора руковати. Добио је већ писмо. Не боли Мишу, што је солдат. Мишу боли, што Соку оставља. Та да је бар на, краће време. За годину дана, па нека и за две! Ал помисли три годиие! Та то је читав век. Шта се и шта за три године не да преокренути. Боже, боже! Мисли Миша а Соки говори. Долази јој сад непрестано. Нема никаква посла. Не ради ништа. Па куда ће? Шта ће? Него ка Соки и њеном оцу. Помогао им и кукурузе брати и склонити. Тешко је Миши а терет је и Соки. Научили једно на друго. Обикли се. Заволели се. Па сад, да се растављају. Ироклета та солдачија. Та што је Миша сирома; та што Сокин отац нема ништа те да даду, где треба, па да се Миша избави солдачије! Колико пута вечером тако умовали и Миша и Сока на клупи под Сокини пенџери. Ухватио би затим Миша Соку за руку. Устали би. Држећи се за руку упутили би се ледином. Ишли би тако по дуж-њива. Долазили чак до виногради и — онда се враћали. Пита Миша Соку једаред успут: хоће-л га чекати из солдачије. Хоће! Каже Миша Соки, да не зна, шта би од себе урадио, ако би се она удала. Он би, он би у — Тису скочио. Нека се не боји, говорила му Сока. Чекаће га и шест година а не три. Протрчаће те три године ко три недеље. Само да здрави буду. Сока се заверила Мипш, да ће га чекати. Миша се заверио Соки, да ће само њу узети. Љу и никоју другу. Заверавало се једно другом више пута У последње дане свако вече.