Stražilovo

839

СТРАЖИЛОВО. БР. 27.

840

Утврђивало једно друго. Надало се и једно и друго. Већ скоро ће ићи Миша. Данас је четвртак а у недељу рано кренуће се. Више њих иду из села па биће их на једви коли и четир-пет. Момчадија прати се. Пева и попева. Још дан-два па збогом завичају! Жао момдима оставити своје. Па у вину, и песми, у свирци, траже лека. Вином, песмом, терет растерују. Жао Соки Мише. Па чим песму чује, сузе јој ударе. Није истина Миша међу момчадијом ал она се сети њега. Сети се она, да и он мора одлазити. Па плаче. Крадом плаче. Неће, да види ни отад ни мати јој. И опет се све гуши у сузама. Зажелила већ и да полуди, ил да умре, само да не зна, кад ће отићи. Последње вече дошао Миша, да збогом рекне. Пољубио је Сокине родитеље у руку. Опростио се тешким срдем са њима Са болом у души, са теретом у груди, са зебњом у срцу рекао је и Соки збогом. Она га испратила до авлијских врата. Са њих се вратила. Ал не могла дуго издржати. Брзо се до тарабе вратила. Стала је на њу па гледала. Гледала за Мишом. Гледала у небо. Гледала у ледину. Гледала опет за Мишом па на небо и на бисер-звезде трепериве. Трепериле су и сузе из њеног милог ока. Котрљале се по образу и росиле белу мараму на врату јој. Више су јој наросиле нег роса траву. Шта је све мислила? Какве снове сновала? Какве снове снивала? Ни сама не зна. Није се мицала. За кратко време иљаду мисли прошле јој кроз главу. И — опет ниједна. Вило јој као да није при свести. А гле! Неко, као-да њој иде. Трже главу

ледином. Поглед баци на стазу, којом је прошла већ више пута са Мишом. Доиста неко долази. Ведро је небо. Ал она не мож да позна. У њеној глави није чисто. Миша је! Није он: та како је усплахирен. Није он. Није он никад таки био. Глас јој неки рече и она се сиђе са тарабе. Пође. Док си оком тренуо ал неко прескочи тарабу. Соку стиже. Обви је око паса. Стиште је на груди. И притиште врео пољубац на вреле јој усне. И прошапта нешто. Но она пе чу. Нит чу нит кога познаде. Цикну и потрча. Ал застаде брзо. И погледа још једанпут за момком. Познала га. Миша је то. Њен Миша. Док си наново оком тренуо, био је Миша на ледини. Ушла је Сока у собу. Легла је. Ал бадава моли сан, да јој дође. Бежи он од ње. Далеко је. И све даље иде. Не сведе ока целу драгу ноћ. Чула је и кола једна. Прозврјала поред њених пенџера. И песму је чула. И Мишу разумела. Пева он. Пева како нема мајке а нема ни бабајке: нико га не испраћа. Пева како нема ни брата ни сестрице: нико га не жали. Жалостиво пева Миша. Па на жао се дало и Соки. Од жалости срце из груди да јој искочи. И тако јој било тешко а песма ју још више растужила. Била је Сока невесела. Дуго невесела била. Дуго се живо Мише сећала и за њим чезнула. Једанпут је Миша послао и писмо из солдата. Све редом поименце поздравио. Па и њу, Соку. Како јој је мило било! (Свршиће се.)

0>—о-*-

АРАБЕСКЕ.

ОД ЉУБИНКА.

тихо... тихо.. тихо — не крочите ближе, ЈгЈа^Моје чедо диван санак снева, * Е, у сну се тијано осмева, Па ручице своје мале диже! Тихо, тихо, нек ме жеља мине, Да уживам у осмеху бајном, У радости, у миљу бескрајном, Да му тепам: спавај, спавај, сине!

Тихо, тихо, спавај, слатка рано, Тебе прате молитвице благе, Твог бабајка, твоје мајке драге, Спавај, спавај, сунце огрејано! ХАЈ НА МОРУ . . . Хај на мору — на голему ЈЈагано се чунић нија, А вода је блага, тија, Благо њему, благо њему !..