Stražilovo

875

ОТРАЖИЛОВО. БР. 28.

И љуби је и грли целу ноћ, Док раздрагана не изгуби моћ: Те пољупцима га и сама осу,

Скривено миље све на њега просу, Љубављу плану, заборави сан, Румена, свежа чека с њиме дан. Н. I!. Ђори!..

ОНА НИЈЕ КРИВА. ПРИПОВЕТКА С А СВДА. НАПИСАО С—. III. „Ниједан да није нрешао. Срам вас било' Кад неће, шта је вучете." У том Сока утрчала у собу па се изнутра закључала. Ето, зашто водоноше оговарају момка. Хтео па не урадио. Љутио се Милан Стидио се. И сам вели: има свако право, што ме осуђује. Није то шала, тако се осрамотити. Сад се тек он заверава, да ће Сока бити његова и никог другог.

ве године прошло већ, како је Миша у солдати. Преокренуло се у селу много што-шта. Многи се момци поженили. Девојке поудале. Нови момци прирасли, швигарице већ девојке на удају. Има их баш лепих. Заврћу мозак момцима. Милан Стакић воле Соку Врбашку. А она љега не воли. Сећа се Сока Мише. Сећа се обећања свог а сећа се и вере, коју је Миши дала. Не воли Сока ни једног момка. Не зна скоро нико, да она воли још увек Мишу. Не зна ни Милан, па зато се и чуди, како то да има девојке, која ни једног момка не бегенише. Заверава се Милан, да ће одвући Соку. Не

мари он, што она њега не љуби. Кад се једаред венча, научиће се. Хвали се он: одвући ће он Соку силом. Пази зато Сока на себе јако. Чува се. Иде истина и у коло и на рогаљ ал се зарана кући враћа. Кад други дан ускрса а Милан дошао на рогаљ са два друга своја. Нешто стоје и гледе. Па све на Соку. По њима се види, да имају неке намере. Неће бити чист посао. Сока види то, па би кући. Не сме сама. Рекне другарици. А она брату свом. Њих двоје пратиће Соку. Некако се измакну па кући. Сока се све окреће. Кад ал ево нека кола великим сокаком. У том Милан и друштво потрч за Соком. Чим Сока опази то, наже безобзирке. Већ ту и кола. Ту и Милан. Вика. Смеј. Види Сока, да до куће умаћи неће. Сави па у авлију Јоце Мидића. Нађе га под дудом. ,Не дај ме, Мило, не дај ме, куме. Ево хоће, да ме одвуку. Молим те, не дај ме.' „То неће бити." Скочи Јоца па пред момке.

IV. Била у Милана снаха Евица. Она ће да узме сад посао у руке. Не може она допустити, да јој девер толико страда. Знала је Евица, како Милан лудује за Соком. Знала је, како Милан Соку воли, како је љуби. Па жао је било девера. Рледаће, да му помогне. Умешаће се и она. Већ поручује Соки, како је луда, што неће да пође за Милана. Никад неће се она боље удати. Што јој срце зажели, имаће. А Милан је уз то добар. Не слуша Сока то. Слуша она срце своје. А срце куца за Мишом. Милану нема у њему места. Сад се већ прочуло, зашто Сока неће ниједног момка. Прокљувило се то. Чека она Мишу Белића. И Евица већ чула. Па се тој страни окреће. А Милан је писао у Мезехеђеш Миши, како Сока има момка а на Мишу и не мисли. Док дође, видиће, шта му његова Сока ради и како се поштује. Кратко време затим, дошао је и Миша из солдати. Био је код Соке. И питао је. Она му све по реду исприповедала. Ни речице није прећутала. И верује Миша. И не верује. И свиди му се. И не свиди му се.