Stražilovo

909

ОТРАЖИЛОВО. БР. 29.

910

„Бог те је обдарио, Мишо, необичним даром — писала мајка — иедам се дакле, да се нећу преварити у нади, коју сам у тебе положила и да ћеш бити на утеху и мени и отаџбини." Кад је дечак први пут примио тако писмо, зграбио ме очајно за руку и заносећи се од силна плача, стао понављати: — Шта да радим, господине Вавжинкјевичу! шта ја могу радити ? Заиста шта је могао да ради? је ли могао што силом, што није дошао на свет са урођеном лакоћом за изучивање језика и што се није могао немачки да изрази? Приспели дани одмора о Свих светих; квартална оцена била сасвим мршава; из три најважнија предмета имао је „прилично" на његове најсилније молбе и преклињања не посладох је госпођи Марији. — Драги господине! — говорио је склопивши руке — мама незна да се о Свих-светих дају оцене а до Божића можда ће се Господ Бог смиловати на мене. Бедни дечак обмањивао се надом, да ће још поправити те рђаве оцене, а бог и душа, обмањивах се и сам. Мислио сам, да ће свикнути школској рутини, да ће се на све навикнути, да ће се увеџбати у језику а нарочито у акценту, а нада све, да ће му све мање времена требати за науку. Иначе би давно већ писао госпођи Марији и представио јој све, како је. Некако је изгледала, као да неће бити нада узалудна. Одмах по Свих-светих, Миша добио три „превасходна" а међу њима једно из латинског. Од свију ђака у школи, једини он знао, да је од §'аш1ео прошло време: §аVI8И8 8ит, а знао је отуда што, кад је пре тога добио два превасходна, питао ме, како да се на латински радује. Мислио сам, да ће се растопити од силне среће. Написао је мајци писмо, које се овако почињало: „Слатка мајчице! знаш ли ти мила моја, како је рег^ес^иш од §аис1ео? за цело не знаш ни ти ни мала Љоља, јер сам у целом разреду, само ја то знао." Миша је управо обожавао мајку. Од то доба запиткивао ме сваки час разна р егГе о!;а и рагНеЈр1а. Као да му је био задатак живота, да добија та „превасходна". Но то је био кратки блесак среће. За мало, па је кобни пољски акценат покварио све, што је напор саградио а прекомерна множина предмета није допуштала дечаку, да свакоме од њих посвети

онолико времена, колико је захтевала његова слаба памет. Један је случај још повећао те недаће. Миша и Овицки заборавили да ми спомену за неку писмену радњу, те тако је нису ни израдили. Овицки се извукао јер га као првог ђака нису шта више ни питали за њу, али Миша добио јаван укор у школи с претњом, да ће бити отпуштен. Држало се као у воску, да је хотимице затајао пред-а-мном задатак, да га не изради, а дечак, који није умео ни трунка да слаже, није нашао начина, како да докаже своју невиност. Могао је до душе рећи у своју обрану, да је и Овицки заборавио као и он али то није дозвољавао ћопог школски. На моје уверавање приметили ми Немци, да подстичем дечака на лењост. Болело ме то, још те како, но још ми веће неспокојство задавао изглед Мишин. У вече тога дана, видео сам га, како је стиснувши главу обема рукама, шапутао, мислећи да га нико пе слуша: „боли! боли! боли!" Писмо од мајке, које је сутра дан приспело и у коме је госпођа Марија обасипала Мишу ласкама за она „превасходна", било је нов удар за њега. — 0, спремам мајци красну утеху! зава-пио је, закривши лице рукама. Други дан, кад му метнух на плећа торбу с књигама, забатргао се и мало није пао. Хтедох да му не допустим, да иде у школу, ал рече, да му није ништа; замолио ме само да га отпратим, јер се боји несвестице. Вратио се у подне с новим „приличним". Добио га из лекције, коју је знао на изуст, ал као што вели Овицки, поплашио се, па није могао ни речи прословити. Утврдило се о њему стално мишлење, да је то дечак опојен „противним принципима и инстинктима", глуп и лењ. Са та два последња приговара, која је разумео,' борио се као утопљеник са таласима очајно, ал узалуд. На послетку је изгубио сваку веру у себе, свако уздање у рођену снагу, уверио се, да је и напор и труд узалудан, да се он мора рђаво учити, а у исти мах помишљао је, шта ће на то рећи мајка, каква ће то жалост бити за њу, како јој то може поткопати слабо здравље. Попа из Заљесина. који му је кад и кад писао, врло добар човек, ал необазрив, завршавао свако писмо овим речима: „Ти и не помишљаш, Мишо, да од твога напредовања у науци и владању зависи не само радост, већ и здравље мајчино." Помишљао је