Stražilovo

911

СТРАЖИЛОВО. БР. 29.

912

он, те како помишљао, јер је у сну понављао жадосним гласом: „Мамо! мамо!" као да је моли за опроштење Али на јави је добијао све горе и горе класе. Међу тим се Божић нагло примицао а сад се пије могло са сведоџбом обманути. Напишем писмо госпођи Марији хотећи, да је на то приправим. Исповедио сам јој искрено и одлучно, да је дете слабо и преоптерећено, да поред највећег напора не може прокопсати, да га свакојако после светаца треба извадити из школе, и нада све пазити на његово здравље. Ма да сам увидео из одговора, да јој је материнска љубав нешто рањена, ипак одговорила ми је као разумна жена и као мајка која љуби. Миши нисам ништа говорио о том писму и о намери, да се из школе извади, јер сам се плашио сваког јачег потреса за њега; напоменуо сам му само, за сваки случај, да мајка зна, да се он труди и да ће погодити рашта нема успеха његовоме труду. Тим му је очевидно одлануло, јер се заплакао, плакао дуго и од срца, као што давно већ није. Плачући је понављао: ,,колико ја жалости мајци спремам!" Ипак помишљајући, да ће за мало поћи на село, да ће видети мајку и малу Љољу и Заљесин и попа Машињског, смешкао се кроз плач. Мени је тако прешно било, да се што пре иде у Заљесин, јер уираво несам могао да гледам дечака у том мучном положају. Тамо га је чекало срце мајчино и човечанска доброхотност и мир и успокојење. Тамо је наука имала за њега својско лице, доброхотно, не туђе и одвратно; тамо је цела атмосфера била својска и чиста, коју су детиње груди могле одисати. Гледао сам у феријама као неко спасење, и бројао на прсте тренуте, који нас делише од њих, а који су Миши све нове ране задавали. Ракао бих, као да се све против њега заклело. Миша добио, као деморализатор других и опет јаван укор. Било је то већ пред саме свеце, те тим имало и већега значаја. Како је тај случај ранио дечака амбициозна и

осетљива — не треба да описујем; какав ли се хаос морао створити у његовој памети! Све се хрвало у тим детињским грудима а пред очима је гледао место светлости — таму. Свијао се као клас на ветру. На послетку је лице тога једапаестогодишњег дечака добило управо трагичан израз; рекао бих, као да га у грлу гуши непрекидан плач и као да силом савлађује јецање; кад што би му очи погледале, као очи тичета у мукама; после је овладала њиме нека чудна замишљеност и сањивост; покрети му били некако несвесни а глас за чудо нежан. Постао Је необично тих, спокојан и механично послушан. Кад бих му рекао, да је време за шетњу, није се опирао као некада, већ би узео чапку и ћутке ишао за мном. Ја бих био на послетку задовољан, да је то било прибојавање, ал сам увидео, да се под тим крије егзалтирана болесна резигнација. Седао је уз лекције, свршавао задатке као и пређе, али више из навике. Не треба ни да кажем, да је понављајући механично коњугације, мислио на што друго или боље, није мислио ни о чем. Једном, кад га запитах, да ли је већ све свршио, одговорио ми својим тихим гласом и чисто сањиво: „Ја мислим, господине, да нема од тога никакве вајде." Бојао сам се шта више, да споменем пред њим мајку, да му не преливам ту чашу горчине, из које су пиле детињске му уснице. Још ме више у бригу бацило његово здравље, јер је венуо непрестано и на послетку се чисто постарао. Мрежа деликатних жилица, која му је некада избијала на слепе очи тек кад би се особито раздрагао, сад се више није ни губила. Изишао је леп, као писан. Жалост је било погледати ту детињу главицу, у пола анђеоску, где гине и вене као цветак. Рекао би, као да му ништа није, а свеђер се губио и малаксавао. Није већ могао ни све књиге да понесе у торби, те тако сам му сложио само неке, а остале сам носио, јер сам га сад сваки дан пратио у школу и натраг. (Наставиће се.)

СЛИКЕ ИЗ ИОВИЈЕ ИТАЛИЈАНСКЕ КЊИЖШОСТИ.

)коро ће да се наврши равно петнаест година од како је Италија, освојењем „вјеч• нога града," заузела достојно мјесто међу евронејскијем народима, и, обазремо ли се на нај-

новије плодове њезине традиционалпо величанствене књижевности, морамо признати, да. италијанска крв, у дугој и очајној борби за народно ослобођење, није узалуд проливена. Остављамо другоме да српску публику обавијести о нреображају дивпог ао-