Stražilovo

913

СТРАЖИЛОВО. БР. 29.

914

луотока у погледу материјалном, те да јој прикаже економски напредак Италије под благотворнијем упливом слободе; ми, који свеђер мислимо да .,човјек не живи о саму хљебу," ми ћемо да српскоме опћинству нацртамо краткијем потезима неколико карактеристичпих фигура из сувремене италијаиске литературе. Наша радња — унапријед кажемо неће бити никаква критична штудија, већ прости приказ умног зкивота у Италији под срећном заједнпчком владавином; покушаћемо, једном ријечи, да читаодима предочимо што значајнију галерију знатнијех личности из подручја ијесништва, нове* листике, позоришта и т. д., и то без предудешеног плана, у низу чланака, држећи се реда што сходнијег и без строгог обзира на кронологију. Али прије него пређемо на саму ствар, нужно је да се летимично оеврнемо на предтечно доба, на онај перијод италијанске књиге, који се протеже од времена француске окупације под првијем На полеоном до политичкијех догађаја год. 1859., перијод од преко 60 година, који треба имати пред очима, желимо ли да нам се што живља истакне слика дотичног времена и културног стања. У часу кад је велики трагик Алфјери у гроб силазио, поносила се Италија још су три друга оглашена пјесника, у најљепшем јеку њихова талента, а то су вам : Ниндемонте, Монти и Фосколо. Ова три велеума, који су најсјајније илустровали прво двадесет година XIX. вијека италијанског, држаху усперену заставу књижевног класицизма све дотле, док не наступи политична и религиозна реакција у цијелој Европи, која је проузрочила реакцију књижевну у облику романтицизма, нојавившег се свуда једнакијем знацима: мржењем старинске умјетности, као поганске и републиканске. Уго Фосколо, најмлађи у гореспоменутој тројци, умрије год 1827., завитљавши новом вијеку у лице, као изазив, своје „ Грације," дивни спјев посвећен великом скулптору Канови, који спјев чувени критик Десанктис назва пошљедним цвијетком италијанског класицизма. Међутијем бијаху се већ уздигли на књижевно обзорје Манзони, Пелико, Гроси апостоди продирућег романтицизма. Реакција завлада једнаком брзином као што бијаше букнула револуција. Хомер, Виргил, Ливиј, постадоше толики „јакобини," непријатељи трона и олтара.*) Средњи вијек изби опет на површину, поздрављен као колијевка новог духа. Христјанство, дотле нишан францускијех енциклопедиста, постаде центрум филозофскијех истраживања и застава напретка. Промијенише се умјетнички назори. Умјетност грчко*) Сегембрини, Предавањ а из Итадијанске књижевности, књ. III. стр. 304.

латинска би прогнана као непобожна и неморална, те ударен темељ новој умјетности христјанској, чији се најузвишенији израз састојаше у стилу готичком, у средовјечним легендама, у тајанствености, у врхунаравности, ствари које скупа прозваше иде* алом. Главни покретачи те нове умјетности бијаху нијемци Шлегел и Тик. Нова школа ПрезираШе класичну митологију, крчећи пут некој митологији сјеверној. МородавЉење тијела постаде као неки канон романтицизма, а Гафаелове богородице сматраху се светогрђем. Таман тада издаде Александар Манзони, коловођа италијанскијех романтичара, своје „Свете Химне" (Јпп1 8асгј), у којима пјеваше идеал христјанског раја, и настојаше да та,ј идеал сљуби са модернијем духом. Италија међутијем стењаше под тељигом политичког ропства, а млади Леопарди, племепим и родољубивим милосрђем, уздисаше над злом срећом своје постојбине, вапећи на глас бритку ђорду, да за свој појађели род самац у бој похити: Оружје ми, оружје овамо, Ја ћу самац да се борим, самац Ја да панем. Боже, пламен буди Моја крвца талијанској груди! *) Еашње ступише на поприште Мацини са својом „Младом Италијом," Николини са својим Арпалдом, Гвераци са својом Оасаддм Фиоренције, и романтицизам се тад заогрну револуционарнијем нлаштом, али у суштини остаде један те исти. Наче, из политичког покрета, који приправи талинску револуцију год. 1848., излеже се једна чудновата књига, ђобертијево Првенство (Рпша1о), гдје се чувени оиатфилозоф трудијаше да у склад приведе католички мистицизам са знаношћу. Подузеће, додуше, бијаше потешко; али се ондашњијем италијанцима не учини таково, и папа Пије IX. би за некоје вријеме поздрављен као поборник либерализма. Једиии човјек који знаде положај потпуно схватити, бјеше Јосип ђусти, пјесник тоскански. Изгледаше као какав сувременик Лоренца од Медићија, који да је устао из гроба па иронично мотри на друштво, каква га је створио XIX. вијек.**) Бјеше то ужас.ни иСмијаватељ оног ибридног псеудо-еклетизма филозофичног, којему скептична поезија великог Леопардија бијаше задала прве ударце, те ког је данас знанствена критика сасвијем сатрла. Ево, ио прилици. у ком се стању налазила италијанска књига на измаку шездесетијех година. Послије год. 1870. срушењем свјетовне папинске власти *) Пријевод Ф. Ј. Ковачевића. '"*) Десанктис, Историја италиј анске књижевности, књ. II. стр. 464.