Stražilovo

947

СТРАЖИЛОВО. БР. 30.

948

му положио руку на чело: Миша је имао заиалење у мозгу. Ах! многи предмети не могоше јамачно да му се разместе по глави Болест је нагло расла и постајала све опаснијом. Посладох депешу госпођи Марији и други дан јако тргнуто звоно у предсобљу јав«л>ало ми њен долазак. Кад је ушла на врата, видех како је бледа као крпа под црном копреном; прсти јој се необичном силом упили у моја рамена и цела душа као да јој нагла на очи упрте у мене, кад је у кратко запитала: — Је л' жив? — Јест. Лекар је рекао, да је боље Збацила копрену, на којој се нахватао мраз од паре и појурила постељи детињој. Слагао сам. Миша је истина живео, ал' му није било боље. Није шта више ни познао мајку, кад је села уз њега и ухватила га за руку. Тек кад сам му метнуо на главу свеж лед, почео је да расклапа полако веђе и живо посматрао то лице, што се нагнуло над њега. Очевидно му се мисао напрезала, борећи се са врућицом и заносом, уста му дрхтала, насмешио један пут и други а на послетку му уснице прошаптале: — Мама! . . . Она га ухватила за обе руке и преседела тако уз њега читав сахат, не збацивши ни путнога одела са себе. Тек кад је упозорих на то, рекла је: — Збиља. Заборавила сам да скинем шешир. Кад га скиде, срце ми се стегло са чудна осећагва: у плавој коси, што је дичила ту младу, лепу Главу, засветлише се на густо сребрни праменови. Пре три дана можда их тамо не беше. Мењала је сад сама дечаку облоге и додавала му лекарије. Миша је пратио очима, куд год би се макла, ал је с нова није познавао. У вече је врућица све више отимала маха. Декламовао је у ватри душе о Жулкјевском из спевова Њемчевичевих, кад шго почне да говори разумљиво, па онда опет стане бунцати разне латинске речи. Отишао сам одмах из собе, јер не могох да то слушам. Још кад је био здрав, научио је министратуру, хотећи, да изненади мајку, кад дође на село, — и сад ме хладан зној пробио, кад сам чуо у вечерњој тишини тога једанаесгогодишњег дечака, како пред смрт понавља монотоним, гаснућим гласом: В е г! 8 т е и 8, (1 е и 8 т е и 8, д и а г е

те гериИвН е^; ^иаге тсес1о (Iит а^Ш^И; те 1П1тлси8! Не умем рећи какав трагичан утисак причинише те речи. Било је бадње вече. С улице долазио жагор људи и звекет звонаца на саоницама. Цело је место изгледало свечано и радосно. Кад се сасвим смрачило, видело се кроз окна на другој страни, како се сјаје од свећа „јелке", окићене златним и сребрним блиставим орасима а наоколо детиње главице јасне и тамне, машући рукама по ваздуху, скачу као на опругама.*) Окна блештала од светлости а унутри се свуда разлегали усклици радосги и дивлења. Међу гласовима, који су долазили с улице није било иних до ли веселих и радосг је била свеопшта; једини наш малиша повторавао је тако тужно, тако боно: Беиа теиа, с!еи8 теиа, фтго те гериШГ? Пред капијом застадоше дечаци с вертепом и за час допре им до нас песма „Слава во вишњих богу!" Ноћ рождества ближила се, а ми смо мислили, да то неће бити ноћ смрти. Часом мишљасмо да је дошао к себи, јер је почео дозивати Љољу и мајку, али то је кратко трајало. Брзо му дисање до мало са свим застало. Та мала душа била је у полу само међу нама. Свест га је већ оставила а сад је и сам одлазио у неку тамну даљину и бесконачност и није већ никога видео, ништа осећао, па ни главу мајке своје, која му је као мртва лежала на ногама. Поплашио се па се није ни освртао на нас. Сваки одисај грудих му као да га удаљавао и отискивао у мрак. Болест је гасила редом искрицу по искрицу живота. Руке опружене по покривачу, свладала је већ тешка немоћ мртвачка; нос му се зашиљио а по лицу избио хладан зној. Дисање му бивало све брже, на послетку као куцање џепнога сахата. Тренут још, један уздисај и последње зрнце песка да се проспе из пешчанога сахата: приспео је конац. Око поноћи мишљасмо за цело да издише, јер је ночео крчати и стењати као човек, коме вода уста залива а за тим је нагло умукао. Али огледалце, шго му га лекар прислонио на уста, још је посукнуло од паре. Сахат доцније врућица је нагло попустила: мишљасмо сви, да је спасен. И сам је лекар имао неке наде. Бедну госпођу Марију слабо је то тешило. У току од два сахата било му је боље. Како сам био неиспаван, јер то већ беше чет*) 8рг^Гупа-8ргтп;&<1ег.