Stražilovo

1021

СТРАЖИЛОВО. БР. 32.

1022

Песма „Двори на облацих" (102) још понајвише одговара схватању поетичком. Нека нежност, која се приближује природи, не може јој се одрећи, ма да и у њојзи има оних потеицираних алитерација, којих има скоро у свакој. Н. пр. „лјелота лјепог лјета", „бјелина бјеле" зиме. И песма за том, „Мојој Зорици" (103) може се уврстити у боље. У песми „Тик до мене а далеко" (105) већ стоји израз „снебивам ее", а тај се не може узети ни озбиљно ни нежно, као што би хтео да буде. Тако је исто израз „душо, с тебе сградах " (107) смешан, и то са контраста; јер у нежној песми највећма падају у очи неумесни изрази. Ту исту ману имају и изрази „погледима шибати " (108), и „жар срдцу вазда јари" (109), и „север брије" (110), и ,,ја сам сточим смјешан ", и ,,враг ме квачи " (112), а строва: „Кад ли љубим, кушај само, Тад сам, душо, ја злонадљив, Од најжешћег жешћи камо, Смушев, лаком и досадљив" (112) ни најмање не показује лепу страну песникове нарави, особито кад љуби. Да ли је он та својства држао за добра или рђава, не одаје нам ред: Тако љубит не зна нико" (112) јер то зависи од индивидуалног схватања. Шта значи „срдцем тјесник" (113)? Или је то ради слика на „пјесник", као на другом месту што је „бјесник" ! Па онда ово: „И ја смишљам м^исли лјепе, До неба се пеемом хитам" (114) није сретна фигура никако; као год што се ни ово не може озбиљно узети: „Зло нас свако мозгат тјера" (115). Зашто је срце опет „тјесно", и „непокорно евоме гос.и", и зашто мора Сремац да „бјесни" (116)? Па онда мора се „с бригами да комеша " док му тамбура „крије мане нескладове" (117). Трећи део „Крјесница" посвећен је, као што у предговору стоји, неким госпођама и госпођицама. Оне „засвједочавају пажњу пјесникову појединим већим дјелом још живућим красотицам и одличницам". То су дакле листићи за албум, дакле опет неко званично певање без самониклог убеђења. Ту му у срцу опет „нов крјес букЛе" (118), онда мора „Узалуд вае да не својим Плјењајућ вам срце, главу" (118). И м Да ми уму ум твој слједи" (118). бар у стиховима бит^ — галантан и деликатан. Па онда још у стихове метути тако важан догађај, као „На тј емену к а п у н о в у Поздрави нам освит данка" (119).

И околност, да њени „мизи шибају " (123), и да „чује", — сад он опет — да су јој „уздисаји вруЛи а (125) није тако ванредна, као год што није густиозно, да се чита: „Сласт на уста понаврла" (125;. Зар песнику не стоје лепши изрази на услузи ? Или је то опет слику или нагласку за љубав? Па онда, је ли баш пријатно, кад грло „јечи"; и је ли пристојно, кад се за девојку каже: „За славом се узпомами (125)? Да ли реч „зене" значи оно што и „зевне" ? Па како се онда разуме то у стиху: „Од миља ти душа вене (126). Шта је то: „Све ијуках од опасти"? (1311. Је ли то опадање, опасност? ЈХаскаво мора бити за неку X. Т., кад се вели да јој је „грло налик звону" и да слушаоцу „звуком слух наиуни " (132). Зашто да се на њега „жуч проспе" (137) не знам, а постаје ми већ и свеједно. Зато ваљда постаје „бјесник", јер се „побоја што је пјесник" (138). Тако исто ми је неиојмљиво, зашто да се „свет чуди", кад петли ноје (140). Али врло је ласкав израз за даму, да је „танка ума, танка суда" (142). Да ли је баш неснички израз: „У срдце те утиенусмо (144), врло сумњам, као год нјто ми је врло делфијска загонетка израз: „Буј ти жели славе перју" (144), а и наслов „Двајђј славној четворици" (146) врло ми је сумњиве јасноће. Може ли се збиља девојка да „пред душу меће", особито кад „сваку душу залудова " (147)? Признајем, да не знам шта значи реч „снатра" (148). За нежну глумицу није баш швалереск израз: „Гдје на дасках чврстим кроци Убиреш си ките, вјенце" (148), а овамо хоће да је такав. — Да ли није опасно за несника, кад признаје: „Пјесмом само кренут могох Уздисај ти и8 дна врући"? (149). Опет „снатрен" —ватрен (150). Било би вредно решити питање. да ли се могу „искре заденуни" (151), и, да ли је могуће да: „О свјег ти се жица сави" (162.) јер је врло важна проблема. Смешна је строва: „Уз ваш глас би жице танке Удесио вам до ноге, Попјево би ноћи, данке 0 срећи нам праве слоге" (157), већ зато, што хоће жице до њене „ ноге " да удеси, и да не споменем иету, која се без ноге не да за-