Stražilovo

1007

1008

Д Р У Г И Д Е ПЕТИ ЧИН. Велико предворјеиадате. Буктиње, Мефистофелес (као надаорник иде напред). Ход'те амо, ход'те сад, Млитави Лемури! Жилави костури ! Скрпљена недоношчад! Лемури (у хору). Чинићемо, што се иште, Чусмо, да ће штогод бити, Вар широко ту земљиште За нас ћемо задобити. Ево коље ту шиљасто, Дуги ланац, да се мери ; Ми смо звани, али зашто, То смо већем с ума смели. Мефистофелес. Не тражи се вештачки начин ту; Тек само рад'те како знате! А ту најдужи нек се пружи, Остали траву поткопајте сву! За оце наше к'о што с' радило некад, Издуб'те подугачак ви квадрат! Из палате у тесну кућу ту, Тако ће лудо свршит' се напослетку. Лемури (копају, несташно). Млад сам вол'о и живео, То је било слатко здраво; Где с' свирало, веселило, Ту сам и ја поиграв'о. Подмукла ме старост сада Својом штаком погодила; Зап'о сам за гробна врата: Отворена зашт' су била! Фауст (излазећи из палате, пипа по доврациша). Лопат& звекет угодно се чује! Множина то је, што ми служи, Што земљу собом измирује, Таласу не да, да се размахује, Обручом чврстим море сад што кружи. Мефистофелес (на страну) Инак за нас је цео напор тај И насипи и твоји гатови;

ИЗ ГЕТЕОВОГ „ФАУСТА о.

<1 *

)

Јер спремаш већ Нептуну ти, Том морском даби. добар залогај. У свакој врсти ви сте изгубљени; Елементи су с нама заверени, А да се ништи, то је свему крај. Фауст Надзорниче! Мефистофелес. Ево! Фауст. Ма како ти гледај, Множину раденика набави, Подстакни слашћу и строгошћу њи', Намами, плати, натерај! И сваки дан да сте ми вест донели, Да л' с' дужи јарак, што смо подузели. Мефистофелес (полугласно). Ма начуо сам, није ствар то така, И неће бити јарак, него — рака. Фауст. Дуж горе вуче бара се, Те кужи, што смо задобили све; Да одведемо блато смрдљиво, Добитак би највиши био то. Отворио бих милионима ту стан, Сигуран не, ал' радом сло'бодан! Зелено, плодно поље; човек, стока По младој земљи вољно заузет, Настањени крај силног брешка тога, Што нагомила смело-вредни свет. Унутра ту земаљски биће рај; Нек бесни онда плима чак на крај, Нек пљуска где да продре силом свом, Кад исправља се квар свеошитим нагоном. Да, мисли такој са свим сам одан, Мудрости закључак је задњи тај: Слободу, живот тек завредио је онај, Ко мора да их задобије дан на дан. И тако проводи, окружен невољом, Детинство, човек, старац овде годином. Такав бих метеж им'о преда мном, Земљиште слободно и народ слободан. Тренутку смео бих тад рећи ја: „Остај још ту! та леп си тако ти! Ма траг живота мога земнога У вечностима не мож пропасти!"

*) У данашњем броју доносимо из Гетеовог и из Марловљевог „Фауста" оне призоре, у којим у оба иесника фауст умире. То смо учинили с тога, да наши читаоци могу да упореде схватаље једног песника са схватањем другог у иогледу тог тако деликатног тренутка. — У.