Stražilovo

1069

СТРАЖИЛОВО. БР. 34.

1070

а боја му беше као у презреле јагоде. Док се певац прогурао н паместио поред Елпидифорова, Никанор већ донео буренце, а Андрија га погледао као да у том буренцету није ракија, већ — његова крв. Сад тек започе. Сунце већ давно зашло, а с бокалом указа се и запаљена лојана свећа. Бокал с невероватном брзином прелазио из руке у руку, сушио се, пуаио се, па се опет осушио. Дошли нови гости, ал њих као да се ни тицало није, за што пију. Андрија се на један мах стаде дерати, колико му грло доносило, тумачећи, час овом, час оном, да је сва та част управо због њега и да то он части. Али, њега јадника није нико слушао. Међу тим и код њега као да није било све у свом реду У глави му била хука бука, као да се вашар држи у њој. Бокал непрестано ишао из руке у руку; Елпидифоров се трудио, да га напуни и нуди госте да пију, а гости се трудили, да му учине по

жељи. По даље од њих разлегала се вика, грдња. Андрија већ није могао ни да види, само је као кроз сан чуо, где пита писар, би л наручио још који бокал, а отуд је дошао до закључка, да је бурету куцнуо суђени час. Осетио је, како га је неко (ако не ће бити Дуља) ударио мило по рамену, па му говорио: „нибригете! Ми ћемо већ то пресудити лепо, пре—пре—судићемо ми... за то и јесмо суђаје, да судимо, е хе! . ." Учини му се, да неко неког одалами, баш ако не ће бити Елпидифоров Игрицина, што се овај усудио посумњати, да и „из Назарета може што добро бити." Учини му се да неко викну: „стража", али . . . тада му свега неста испред очију. Не може да се сети ни како га две суђаје, баш Дуља и Моргун, на леђима донеше дома и предадоше Параски. Штета што не може да се сети ни како га Нараска предусрела. Та те вике и грдње не чу још из њених уста, јер и он нигда не дође тако трештен пијан. (Свршиће се.)

ХУМОР У ПОЕЗИЈИ 3-Ј. ЈОВАНОВИЋА. (Наставак.)

1|аман ћемо тражити по целој књижевно' Јррсти нашој такве појаве, као што су ^„Оде". Наше хумористе, као Јован Стерија Поповић, Новак Радонић, Коста Трифковић, Илија Огњановић, Стеван Јевтић и Милован Глишић показивали су у својим списима у разним приликама ту врсту свог пера; али док су Стерија у карикирању, Радонић у перзифлирању, Трифковић у ситуационој комици, Огњановић у контрастирању и у сатири, Јев-

тић

у Једрим , често незграпним изрекама а

Глишић у комичноме описивању показали шаљиву страну своје нарави, дотле се 3. Јовановић држао правца ведрог хумора. Ни у једној песми његовој не узима се „на миндрос" која извесна личност. Оно што је оиште а опет сваком близу остаје увек тема његова. За њега лете хумористичке теме по ваздуху и он само пружа руку те захвати коју, била сад ма каква, тек она излази после из његове творнице чиста и прекаљена: Хај, та има доста наслова и теме, Само да је доба, само да је време!. . . јер кад је доба траљаво, није му баш до шале. Из његових „Ода" види се увек и право расположење његово, и што је сам за своје „ђулиће" рекао:

Просуо их један часак, Један тренут, једна мис'о. то се исто може рећи и за „Оде" као год и за остале шаљиве песме његове. Можемо га чисто замислити, како му је, кад ухвати какву згодну тему Он се тек само смешка и смешка, из очију му ђаволче скакуће тамо-амо, премишља и — песма је готова, само је треба још написати; али, лако је дете оденути, кад је дете већ ту. А он што уме оденути! Свагда ће према лицу метути детету и згодну капу или шешир, згодне ће боје изабрати за хаљине детету а свагда ће му дати прутић у руку, да њиме једнако швићка — у свакој врсти његових „Ода" лежи по која досетка. Иа како ли је то дете здраво, то мило чедо његовог хумора: чело му је ведро, очи живахне, обрашчићи једри, усна румена а у облим грудима гибају се здрава и чиста плућа; на правим ногама држи се лако и право, гипко је, хитро, — мораш га волети. * Иетнаест их је тако здравих пустио у свет, да буду живи сведоци здравља њиховог бабајка: „Киселој чорби," „Мојој чутури", „Маковом краљу", „Ономе, који би ове године (1877) знао нанисати шаљиву оду", „Црвепом носу", „Празној кеси", „Батини", „Мом берберину