Stražilovo

1071

ОТРАЖИЛОВО. БР. 34.

1072

Миши", „ћудљивом коњу", „Новосадској променади", „ђаволу", „При погледу немачких фирма на српским дућанима у сред Новог Сада", „Порезној књизи", „Снегу," „Кечиги" У многим „Одама" уједно се песник држао и старо-класичког облика, што да богме још већма истиче хумористичку им вредност: Остатче дивни класична века, Једини лече ван апотека, Кисела чорбо, знамо те давно, Ал' нико до сад не смеде јавно Спеват' ти спев. или кад песник пева „Чутури": Крите се, боде, бежите, флаше, У буџак с вама, ви ситне чаше! Кепеди трогани стаклена соја Ви, што сте жртве првога боја; Ова је песма једино твоја, Чутуро моја! Ми Срби знамо сви, каква је велеважна улога додељена киселој чорби, било сад весељу почетак или свршетак — та у Србији је у свакој механи на друму једино јело, ког се већ и Густав Раш чисто ратосиљао. Али он је био Немац, те нијс онда ни могао да достојно оцени велику вредност киселе чорбе. Ту тек уме брат-Србин да уцени. Није онда ни чудо, што јој је најмилији српски сии спевао „Оду". Нема својства, које се измакло Змај-Јовану; свако је узео у претрес и нашао је, да јој нема мана, већ да се састоји из самих врлина. Чисто човеку расту зазупци, кад јој чита славопој, чисто жали што не седа за сто или што пије мамуран. Она и нахрани и напоји: Јест, она ј' чорба, ал' није празна, У њојзи плове комађа разна, Па кад се комад по комад свлада, Може се сркат' — к'о лимупада ■Таман за бал! Она је заиста, што песник вели: Она ј' зачетак права весеља, И за то нема непријатеља Воле је сви. Па кад је сви воле, није ни чудо што: И бог је знао откуд већ траје, Увек је види и појутарје И трећи дан. * Далеко би нас одвело, кад бисмо сваку строву узимали преда се — као што бисмо радили са самом киселом чорбом. Доста је да нагове-

стисмо што је у тој „Оди". Тако исто не можемо ни сваку строву „Оде мојој чутури" узети преда се — као што бисмо радо чинили са самом чутуром, т. ј. с пуном. Тек по коју искрицу можемо изнети, да се само илустрира целина. У осталом, коме од нас и нису познате Змајеве „Оде" ! После увода, износе се спољашња својства чутурина: Чутура моја вреди дуката, Глава јој мала — нема ни врата, А човек ноге једва јој види Ал' трбух, трбух — тај се не стиди; Дичи се вигаим духовним сродством И благородсгвом. Чутура моја женског је спола, На за то неће да иде гола, Као гато чине то блудне сиагае, Холбе и боде, чагае и флагае ; Од фине коже бундицу има Није јој зима. 11а онда ирелази песник на унутрашњу јој вредност, а та је таква, да: 11а таком другу — ох, грегаан ти сам Јога пев'о нисам! Е, онда јој знамо велике врлине и — дубока својсгва, те кличемо с песником заједно: Сретна ти бшга душица течна, Слава јој вечна! У „Оди маковом краљу" вијуга се кроз олимпијски хумор неки мали јед, час слабије, час јаче; али и тај је ведре ћуди, онакав од прилике, какав је у старијег кад кара мало али паметно дете: Ваше Величанство, сервус, здраво, здраво! — 0, та зар вас јоште није одн 'о ђаво ? А да је тај јед тек само онако к'о бајаги, види се из свршетка те „Оде" : Ваше Величанство, Ви с' канда смејете Но, — то ми је мило, што ме не псујете. Расположење песниково пак илустрирају особито последња два реда: Који сам у шали и истину тражи Над шалом с' узвиси, — истину уважи. Из ових се редова види јасно, како и сам песник стоји са својим хумором. Њемујестало до шале, поглавито до шале а ми знамо врло добро, да у шали има свагда и истине. ГГесник хоће свом „краљу" да чита аџикуран, да га мало кргш, што му „у џепу нразнина све ду-