Stražilovo

1111

СТРАЖИЛОВО. БР. 35:

1112

и у финијим делима, али са траљавим успехом, тако исто и у глумама, у којима се држао савремене теме. Највећа му је мана, што не уме да црта женске карактере; оне су или лутке или сувише безазлене. Прави заступници новије шаљиве драмске школе су Нарзимски, Залевски, Близински, Љубовски и Балуцки. Први, који је живот, као што јесте, са правим карактерима и ситуацијама на нозорницу изнео, беше рано иреминули Јосиф Нарзимски (1839 —1872.). Његова „Епидемија" истиче деморализацију и покор, који но Галицији почини игра на берзи. „Позитивисте", у којима описује млађи нараштај без одушевљења грамзећи за материјалним средствима. И у њега су женски карактери слаби. Највећа му је мана пак, што му је дијалог сувопаран. Едвард Љубовски (рођ. 1839. у Кракови) пошао је Нарзимсковим трагом. У својим „Слепим мишевима" описује мане друштвене, у „Предрасудама" пак тему, како се лакоуман карактер ноправља. Михаило Балуцки бави се такође с манама друштвеним, са смешним појавама, са лажним блеском, са уображеношћу а то све са вештим заплетом и живахним, једрим хумором. „Саветници господина саветника", ,-Вредне бадаваџије", „Ј1ов за мужа", „Златна омладина",, „Очева воља", „Рођаци" и „Еманципиране жене Ј су му дела, од којих су прва но најбоља. Еазимир Залевски (рођ 1848.) освојио је својим првим делима и прва места међу садашњим писцима шаљивих игара. „С напретком", „Пре венчања" су му та дела, у којима карактере фино аналише, вешто заплет изводи а лако развија

радњу; особито му је пак дијалог лак, елегантан, природан и пун духа. У том правцу су му и остала дела „Чланак 204", „Зао усев" и „Маков горњак". Најбоље .је погодио народни живаљ Јосиф Близинскм. Он не претерује мане али и не буди јако интересовање. „Старе нежење", „Господин Дамасије', „Пострадали", „Татица", „Муж за невољу" и „Пажљива мати" су му дела, од којих је најбоље „Г. Дамасије". Он је најбоље нацртао пољске жене, она смеса жарког уображења и хладног мишљења, лаке спољашњости и озбиљне унутрашњости испала му особито за руком, и он је поред Залевског једини. који је у својим глумама и женама активне улоге доделио. Мало ниже од досад споменутих стоје Сигмунд Сарнецки, Софија Мелерова, Венцеслав Шимановски, Вдовишевски и гроф Владислав Казјебродски. Владислав Анчиц (рођ. 1824. у Кракоки) пише глуме из народног, сеоског живота, као „Емиграција сељака", „Аристократе у кожуху". Истим правцем је пошао Старчик, бравар близу Кракове, са својом глумом, „Ивањска ноћ".

Као што се из горњих чланака види, пољска се књижевност налази у свом преображају. Епске песме нема, лирика је силом угушена, на њено је место дошао роман, шаљива игра је постала огледало правог живота, и само је драма заостала у свом развитку. Али, ваљда ће се појавити звезда и на том пољу, као што се на пољу сликарства појавили Матејко и Сјемирадски, на пољу романа Арзешкова и Сјенкијевић, на пољу комедије Залевски и Близински и на пољу вајарства Антоколски и Велонски.

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ.

ЈЈТЈВКОУМК. 2аћаУ1пк паго<1пе (Шошсе (1ићгоуаске га ^осНпи 1885. ТЈгес1јије капошк IVаи 81ојаиоуј<5 8уегак 1. У негдашњој правој српској Атини , у Дубровиику, почео је да излази тај нериодички часопис. Добро нам дошао и он, кад већ удес не хтеде, да излази „81оу]пас" и задарски „\'ик", који су листови са свог одличног еадржаја бољу судбу и дужи век заслужили. Књижица је то танка, има 32 стране а ипак је пуна лепих чланака. У уводу обећава уредништво, да ће поред про-

извода садашње књижевности особиту пажњу обратити на књижевност старога Дубровника, да се не би то драгоцено благо изгубило у жагору. Прилози ће излазити ћирилицом и латиницом, — каквим се словима сараденици буду служили. То је само јемство више за братски споразум. На првом су месту „Ерј^гагш" 1§пасЏа 6јог§Ј1 ка1и§јега, рјевшка (1ићгоуа6ко§а, који су искићени са приликама из старе грчке митологије. У првом обележава песник љубав, која је слепа, у другом истиче ругобу недостојне песничке виле. На другом су месту „Слава језика славјанскога".