Stražilovo

1090

„Буки аз ба, буки јест бе" из свију грла, што их је у школи било, и то је трајало добро по сахата. Промене ради заиђе опет по скамијама са шибљиком, а кад је настала тишина, онда се из нова почело оно „Буки аз ба." Ето, то је била метода Јефте Ижичића, које се сву драгу зиму држао. — Хо, чуда људи! — рећиће један пут Петко Саркањац у грковом дућану, — што вам је тај наш учитељ дотеро ту нашу дечурлију, то нема више! Није да га се боје, већ . . . гледим само оне моје. Прави антикрсти били. А сад, спонем ли само учитеља, а они мањи од макова зрна. — А буквани, већи него што су били! дода пакосно грк Спира. — Ех, та ја не знам, шта он ради с њима у школи, ал то видим, да су сад мирнији; па шта ћеш више? — Остаће слепи код очију; па шта ћеш грђе, кажи. — Имаш и ти право, Спиро, а има и Петко право — уплете се сад Јова бербер. Наша деца неће научити никад ништа; ама ако хоћеш, да је мир у кући а ти само викни на њих: — ево учитеља ! — Па то и треба! — прихвати Петко Саркањац. — А ваљда неће наша деца бити попови и трговци, да им је нужна књига. Кад одрасту, а они ће који за плугом, који за говедама; ал само дотле треба, да има, кога се боје. — А учитељ треба да буде баук дечији, је ли? — Запита грк Спира. — Мој брајко, деца треба да поштују и да воле свога учитеља: а учитељ треба да учи децу. То је оно, што се иште; а с нашим је учитељем зло и наопако. Ал тако вама треба. Завелисте се за попом, а деца ће вам остати слепа код очију. Јесте разумели ? Остаће вам деца слепа код очију, као што сте и сами!. . . Па још ти говориш, Петко. А знаш ли, како си се баш ево овде, у моме дућану, вајкао и тужио, како те је јуда преварио у рачуну, кад си му јесенас продао зоб. Би ли добро било, да си научио у школи писати и рачунати ? — Та, што јест, — јест, призна Петко Саркањац, и слегне рамепи. — Јест, богме; и сад јест, и онда ће бити јест, кад и твоју децу буду јуде тако исто варале, као и тебе. — Ја ћу мога сина дати у швапску школу — примети сад Неца кројач. —

Грк Спира је с дана на дан подбадао људе и против попа и против учитеља, само да се освети за оно, шго га је поп Илија онако осрамотио, кад су ишли, да протестују. И није му био труд узалудан. У грковом дућану још те прве зиме се почело догунђавати, како да управе тужбу против попа и учитеља. Људи су ову двојицу опет почели избегавати, па се све више прикупљаше око грка Спире. Јефта је још само код Јакше Мишљеновића био призиван, ал се тврдо уздао, да му неће нико наудити, док је уз њега поп Илија. Грк Спира је на широко заснивао свој план, па га је у томе и пролеће затекло. И кад је већ мислио, да је ствар сазрела, — онда му један случај из ненада поквари сав посао. Млада попадија, сирота, та добра душа, та брижљива мајка свију сирота, баш прве недеље ускршњег поста премине у ономе тренутку, кад је требала новоме створенчету живот да даде. Није било ока у селу, које се у тај мах није горко заплакало. Њу је онако младу поштовало и љубило и мало и велико. Није било жене у селу, којој није и за то кратко време, што га је у Т. преживе а, ма каква добра учинила. Је ли којој требало добра савета, у госпође поше је тражила; јел се когод разболео у селу, она му је понуде слала; јел јој сиротица дошла у кућу, та није никада била празном руком одправљена. А поп Илија ју је пазио, као кап воде на длану. Боље, да је очњи вид изгубио, него њу што је. Чупао је косу, лелекао је, да се до бога чуло; али — бог је неумитан Прота са шест попова је опојао тело непрежаљене покојнице, а на дому нигде ни душе није остало, све је то отишло на погреб, да спусти у гроб грудву земље за покој душе мла де добротворке. Поп Илија се после смрти женине са свим повукао од света. У кући његовој је настала таква тишина, као да болеспик на самрти лежи у њој. Осим сгаре мајке и оца му, ретко је ко одлазио к њему. А цело село је жалило га, што је тако млад изгубио оно благо, које никада више стећи не може. У тој искреној жалости није никоме ни на ум падало више, да се тужака на њега; а свако је мислио, да би и њега увредио, ако би се против Јефте подигли, јер управо он је наместио овога за учитеља. Оно просто срце српско, што је тако пуно милости, није никоме дало, да у тој тешкој тузи нове немире прави