Stražilovo

1093

ОТРАЖИЛОВО. БР. 35.

1094

Еако судба наде поткопава. Ох Маријо, пјевај кано оада Кад нролазиш поред мене сјетног; Кад се смијеш. одјекују ст'јене,

И над морем посм'јех се разл'јеже; Када пјеваш, село се весели, И тишином премаљетног дана Младеначка пјесма ти се шири.

СЕОСКИ СУ& ПРИПОВЕТКА И. ПАТАПЕНКА.

|дибајеви седе у кући. На један мах искрсну кума Јевдокија Трепачиха. Само је погледаш, па се мораш нрепасти, а новости, што их она доносила, беху страшне. Изгледало је на први мах, као да ће казати, да је пола села изгорело, а пола у земљу пропало. Тако је изгледало, судећи по укршгеним очима, разбарушеној коси и испрекиданом дисању. Него и јесте — и рек^а је страшне, а што је главно, ненадне новине. Чуда невиђена! Дакле Андрија тужио. Андрија, с којим је двадесет година ... Ко ће томе још веровати. Али, зар нису његова деца откинула реп Терентијевом назимету? Зар нису онн пребили ћурку крила а телету ногу. Па тек шта су о Олењи пустили свету у уши. Бајаги она дави краве. . . Он, он, Терентије требао је Андрију тужити.. Е, ал мудрица је тај Андрија. За то он и ћути увек, за то! Зна тај шта и како треба, отишао он први! Е, хе, разуме та лија ствар! Али, кума Трепачиха још није све рекла. Остало је још главно, што све село зна: како се сва власт синоћ частила у бирцу, а на Андријев трошак Ко би их внао шта су тамо иопи Iи, а она, кума Трепачиха зна још и то, да су Андрију донели дома пијана трештена, ни жива ни мртва. — Ехе, кличе Терентије, скочив с места као опарен: — та тај је баш израдио! Није он глуп, као што изгледа. Да боме!. . . А ја, будала, стојим скрштених руку! . . . Ал чекај, чекај! Дед', молим те, Олења, ваљда ће се наћи која бангура у сандуку. Дед' амо! 0-1 ења гледа на њега, и домишља, шта му је сад пало на ум. — Дед' амо, велим ти!. . . Таки вади! Терентије беше тај мах страшан. Олења, чији увек беше предњак, сад мораде попустити. Она дође до сандука, извади свежањ банака, завијених у п^атно. Терентије их стрпа у саре на чизмама.

(Свршетак.) — Да видимо, ко је луд! викну Терентије, натуче шубару на чело, иа изађе. Не треба казивати, да је отишао правце писару. Е пидифоров беше у варошкој кући, у собици, која беше чак на крај ходника. Цео намештај у тој соби беше кревет, сто са једном скрханом ногом, и столица. На столу беху поразбацани листићи исписане и изгужване хартије, комад црна хлеба и половина посољеног краставца; на столици беше тучни чирак а на њему се нахватао читав слој лоја. На зиду висила горња одећа, коју је носио и свечаником и радним даном, а то за то, што је њу једину и имао. Најаосле на кревгту прућио се, колики је дуг, сам Елпидифоров; покрио се издераним фризовим нокривачем, испод кога се свипепо дизао онај, већ нознати нос. Кад је Терентије крочио у собу, Назар Назарић нит је снавао, нит је био будан. Није могао ни

за живу главу огворити очију , а о том, да дигне главу са јастука, није могло бити ни речи, јер му глава била тежа и од самог Гусаковачког звона. Али, појава Терентијева примора га, да се напрегне и дигне. Седне, спусти ноге, увије се покривачем, па стаде трги очи. . . Сећао се, где је, где је био синоћ и шго сад стоји пред њим оштра, риђа брада Терентијева. Најпосле се свега сети. А, и ти си дошао, рече Назар Назарић и поњаде јасно, да је ту неопходно нужно, да се — накашље. — А и како не бих? Он мене тужио, а ја ваљада да хватам муве код куће!. . . Јок! одговори Терентије, не баш мило. — Е, па што оклеваш! Пиши и ти на њега тужбу! Да боме! Писар подиже нос, и управи га на Терентија, као да ће га бомбом опалити. — За то сам и дошао. Телету нога пребијена, назиме ми без по репа. И то све учинише они, хорјати! — Све ћемо ми то пресудити, све! говорио отежући и с неким достојањем писар, па