Stražilovo

СТРАЖИЈОВО

1тљт Г Еттт.т УРЕђУЈЕ МИЛАН ОАВИћ,

БРОЈ 36.

У НОВОМ САДУ5. СЕПТ ЕМ Б Р А 1885.

ГОД. I.

М И С А 0.

I. а трошном чуну, без крма и наде, У менн вера губи се и мре Ја ништа више не верујем, ништа ! Ил' боље рећи: ја верујем све. У мору бурном људскога живота, Прерано ја сам упознао свет; За мене живот ништава је сенка, За мене живот отрован је цвет. Трпи и живи! Пријатељу драги, 0 млогом чему мислио сам ја . . . 0 благо оном ко не мисли иишта! Тај мање тужи, мање јада зна. Весело чедо Аркадије цветне, Он не зна шта је трње, шта је кам; За кршне кланце он је слуш'о можда, Али по њима није иш'о сам. За њега свет је перивој од ружа, Но цвећу птеће као паун млад, Његова душа језеро је мирно, Његов се никад не колеба над. II. Бурне су страсти извор млогих зала, Несрећи људској почетак је — страст; Море живота оне страшно муте, Над људском душом њихова је власт. Тријумфир силни, обладатељ света, Презире гордо у заносу све: И војску своју жртвује и царство, И, грозно павши, од љубави мре! Акцијум виде неизбројне жртве, Пожар галија и бегство и јад Млога је звезда утрнула тада, Млога је мајка закукала тад.

Чудни су пути којим страсти воде, Ал' све што живи ове путе зна; Садашњост њина непобедљив град је, Прошлост је њина пепео и пра .... Па кад је тако, тако мора да је! Залуд' је, дакле, кукњава и плач: У борби овој непомаже ништа Блажена мудрост, очајнички мач. III. Све што год живи свом се паду клони; Променом време означава ход: Оно нам даје веру и обара, Слаби и снажи цели људски род. На трошном чуну, без крма и наде, У мени вера губи се и мре Ја ништа више не призна;ем, ништа! Ил' боље рећи: ја признајем све. За владе силног Августа у Риму Умире Христос — и није он сам, Хиљаде гину на распећу своме, Хиљаде људи ждере жар и плам; У крв огрезну трупином се покри, И цирк и форум и поље и град И с' нова вера из крви се диже, И с' нова светли, заблиста се над. Ал' бурне тежње људског самољубља Створише Папу — и створише с њим Читаве војске грозних Торквемада, И Рим је опет онај стари Рим! IV. Истина где је? . . . Иди својом стазом, Ал' познај себе, па да познаш њу; Не бацај поглед у далеке магле, И буди скроман: истина је ту.