Stražilovo

1121

Ал' шта ме гони те се умом крећем Међ' сјајне звезде, у пучине дно? Какве ме тамо очекују тајне? Има ли краја тумарање то ? Тавним се вечност заогрће плаштом, Ал' слаб је разум да га дигне с' ње: Погледај напред — не види се ништа; Погледај натраг — ништаво је све! К'о сморен путник у дубокој ноћи, Што заман баца мутни поглед свој, И разум људски по беспућу лута, И страшно кличе у невољи тој Ал' нигди гласа; нигди станка нема Уморну своју да оснажи моћ, Одјек се губи, сустаје и пада, И свуд' се шири ноћ, дубока ноћ . . . V. Само кад прошлост пробуди се древна, И старе среће загреје ме жар, Београд.

Очајне сузе помуте ми поглед, У души сијне заборављен чар Ја љубим онда, ја верујем онда, Безумне вере обузмеме крас, И моје лире дрхтајући звуди Свој сањалачки кроз ноћ шире глас: Прошлост је гробље. Преко сурих плоча Тумара седа старост. Коров густ Покрива стазе и гробове неме, И сав предео суморан и пуст. На трошни спомен она спуста главу, А новетарад лелуја седу влас . . . Срце се ствара у кам, душа леди, А на уснама изумире глас И само сузе теку . . . Тавна прошлост Поново сијне као лепи сан; Небо се можда грози, земља стреса, Ал' робље своје не испушта ван. Војислав.

ПОП ИЛИЈА И ПРОТА ДРАГАЧ. ПРИПОВЕТКА ИЗ ЖИВОТА ЧЕСТЊЕЈШИХ. НАПИСАО МИЛАН АНДРИИ. (Наставак.)

о ускрса задеси поп-Илију и друга жа4 лост. Оца му удари капља на мртво, те је сад са старом мајком два мила покојника оплакивао. Мати се пресели у кућу јединца свога, да им туга сношљивија буде. Али поп-Илију нико није знао у жалости тако тешити, као прота Драгач. Није ни чудо. Једно, он је од попа Илије за неких двадесет година старији, а друго, и сам је удовац. Имао је јединицу кћер, ал и ту је већ удомио, па је остао сам самцит. Жалио је из свег срца поп-Илију, па за то је и тражио што чешће прилику, да М У Т У Г У ублажује Парохије су им на близу, па сад је прота походио поп-Илију, сад је опег овога к себи звао. Што су ти састапци чешћи бива 1и, то се поп Илија све лакше повијао за својом судбином. Док је поп И 1ија био у жалости, дотле је Јефта Ижичић себи у души нову радост цртао. Постигао је највећу жељу своју, — постао је учитељ, па сад нигде сретцијега човека од њега! — Хе, ал чудно ти је то срце човечије. Кад осети, да је тако пуно среће, да се већ скоро

прелева, онда га пође жеља, да ту срећу још с киме подели. Јефта би је најрадије ноделио са Јованком кројачевом. А Јованка? — Увек би горко узданула, кад би представила себи, да се друга која назове учитељком т—ском. Дан по дан, па дође и јесен. Јефта Ижичић сакупио бир, па кад се попне на школски таванац, и види гомилу жита, онда мисли, нема га богатијег у царевини! Једне недеље скочи — тако рећи — са тавапца, па хајд' управо Јакши Мишљеновићу. — Чича Јакшо! Ја немам ни оца, ни матере. Буди ми ти отац. — Хе, уч'тељу, та ја сам те и до сад увек пазио. — Па баш за то те и молим, да ми будеш отац. — Па шта желиш? — Да просиш за ме Јованку кројачеву рече Јефта одважно. Јакша лупи дланом о сто.