Stražilovo

1145

1146

Л И С с л ЦРТА ИЗ ОД МИЛАНА Ја се задовољавам тиме, што ви знате да је слав& — слава. Ал' славити славу у Београду то је део кулук! Читајте само новине у очи каквог свеца на ћете видети, колико се дичних Срба одричу свог крсног имена. Друга је ствар слава у Шумадији! А нема веће славе од оне, коју Срби у туђини славе. У Петрограду било је нас десетак Срба. Сви смо би ш сиромаси, од стипендије није се могло живети, а зарадити на страни тешко је било. Ал' ипак сви смо били са својим стањем задовољни па по неки нут и весели. Само млад човек пун енергије и лепих нада, пун снова о будућности, могао је тај горак живот иоднети — па ипак да по неки пут буде весео. Тешко је, брале, самохраноме поштеним трудом слабом грбином у туђем свету пута крчити, да будућности плода узбере а да у борби духом не клоне. Трњем му сваки корак обасут, бора не с'лави с' лика суморног, а капља зноја с' чела уморног, што му свагдашњи хлебац натапа често је горка к'о чемерика. Млого је било горких дана, ал' нека су прости — ђачке су муке слатке муке, но тек онда, пошто се преживе! Осим нас ђака било је у Петрограду увек још по неколико Срба, које би могли руским изразом назвати „птицама небесним", јер за њих нико није знао: ни кад су дошли. ни од куд су дошли, ни како живе, ни шта раде. Они су били увек боље одевени од нас, имали су увек више новаца од нас и у свакој прилици нудили су се. да нас, часте. Тешко је то стање. кад доживиш, да ти свака вуцибатина може да буде покровитељ. Ал' нисмо ми њихову част нримали за то што смо били сиромаси. Сиромах човек, који поштеним трудом себи будућност крчи, има више гордости, но ма какав богаташ. Ми смо те „птице небесне" примали по неки пут у своје друштво само за то, што су они Срби, а Србину је сваки Србин у туђини брат. Једна таква „птица небесна", која се издавала за српског поручика. а био је у ствари каплар. и

Т А К. , В А, ЕТРОГРАДА. !. ЂУРИЧИЋА. звао се Стеван — позове нас на светог Јована 1881. год. на елаву. Стан му је био тако мали, да се човек није могао три пут окренути, а да не лупи у зид, па е' тога је евоју славу приредио у једној од бољих петроградских гостиона. На позив сви смо дошли. Из духовне академије дошао сам ја и један мој друг Херцеговац; дошао је један Србии са университета, један из медицинске академије, један техничар, још две три „птице небесне" и један Србин „прапоршчик." Шта је то прапоршчик, то вам ја не могу тачно да одредим то је чин официрски између наредника и потпоручика; Руси за њих кажу „курица ње птица и прапоршчик ње офицер," т. ј. кокошка није птица а прапоршчик није официр, а у закону Петра великог има за њих овака наредба : „Кад се затеку на улици два-три прапоршчика, где се разговарају и договарају, да се растерају батинама" дакле као што видите нрапбршчици нису баш тако велике зверке. И тако ми смо се скупили на славу код братСтеве. У црном оделу с белом машлијом на врату он је изгледао прави свечар. Са сваким ко је дошао, љубио се руски ,по пропису" т. ј. најпре у десни па онда у леви образ па онда у уста. А лице му је сијало као у богатог домаћина, који је све бриге нребринуо па сада славу слави и Господу благодари за сва блага, којима га је обдарио овога света. Било је ту на слави још неколико Руса, који су позвати били као почасни гости, тако рећи. Они су гледали, како иас Стева братски и уједно достојанствено прима и нису могли, да довољно нахвале тај српски обичај. Гостионичар је донео најпре вотке, ајвара, шунке, сира и друге закуске; све смо ми то брзо истребили уз искрену припомоћ браће Руса. „Нека сад донесу рибе и пржена меса", предложи домаћин скромно. „То је паметно! Ал' није у своје време", рече један православни Рус. „Вотка би се могла најпре репетирати!" „Да се репетира!" Скромност ми не допушта да говорим о томе, колико је пута вотка репетирана; довољно је то да смо ми отпочеди певзти руски. а Руси српски —и