Stražilovo

1131

а и шта је било жељети и предлагати? По очиној смрти похађаше нас често. Стање његово, које из најпре задаваше јада, пође мало по мало са свим на боље, јер разум овлада. Али што се с тога извесније могао надати потпуном задовољству и исделењу, то је жешће искао од нас, да га решимо његових завета; могаше на њему видети е је намерио на Сперату, нашу сусеткињу. Мој нијстарији брат поднео је сувише са очине строгости, а да га се не косне стање најмлађега. Говорасмо с породичким духовником, старим часним мужем, открисмо му двоструку намеру братовљеву и умолисмо га, да он ту ствар заподене и потпомогне. Против својега обичаја заустезаше духовник, а кад нас најзад наш брат окуни и ми му ту ствар усрдније препоручисмо не имаде куда те нам мораде открити ту чудну повест. Сперата беше наша сестра, и то и по оцу и по мајци; љубав и похота свладаше човека још једном у старијим годинама, у којима то право супруга обично од себе малакше; таком истом случају, који се десио мало пре тога у околини, подсмеваше се свет, а мој отац, да се и с њим не титрају закључи исто брижљиво прикрити тај позни али закопити пород љубави као што.се то обично чини иначе с прераним случајним плодовима љубави. Наша се мати кришом породи, дете даду на село, а онај стари пријатељ, који уз духовника једини беше, што знаше за ту тајну, ласно се приволе, да дете изда за своју кћер. Само духовник уговори, сме издати тајну у најгорем случају. Отац је умрво, а убаво девојче живљаше под надзором неке старице; ми смо знали, да се наш брат певањем и свирком упознао у њеној кући, иа како сада на нае наваљиваше, да га решимо његових старих окова да у иову свезу ступи, беше нужне што пре упознати га с опасношћу, У коју је наго. Погледи нас узвереним презирућим оком „Задржите своје лажне бајке", повикаће, „за децу и лаковерне људе; мени Сперате нећете очупати од срца, она је моја. Опореците боље одмах вашу ужасну авет, што би ме само заман плашила. Сперата није моја сестра, она је моја жена!" — Раздрагано причаше нам, како га је ово анђелско девојче увело из заблуде, што га неприродно делише од људи, у истинити живот, како им се душе слагаше исто као и грла и како је благосиљао све своје јаде и заблуде, јер га донде уздржаше од свих женскин.а, па се сада може са свим предати најљубазнијој девојци. Ужас нас спопаде са тога гласа, тишташе нас његово стање, незнадосмо помоћи а он нас увераваше жестоко, да Сперата носи иод срцем од њега залогу. Наш духовник чињаше све, што му 1

је налагала дужност, ал тиме је зло све више расло. Брат је тумачио одношаје природе и вере, првих права и грађанеких закона. Као да му не беше ништа свето до љубави Сператине као да му не беше ништа достојно до имена очина и женина. „Само то је по природи" повикаће, „све је друго самовоља и назор. Не беше ли честитих народа што одобраваху брак са сестром? Не призивајте ваше богове, никад вам несу на језику до онда кад хоћете да нас залудите, да нас заведете с природна пута и да мучном силом претурите најплеменитије нагоне у злочин. На највеће душевне заблуде на најгаднију телесну злоупотребу нагањате ви јадне жртве, што их живе закопавате." „Мени је говорити јер сам патио као нико од најслађе, највише бујне еањарије па до ужасних пустолина немоћи, празпине, уништења и очајања, од најузвишеније слутње на надземаљске створове па до најпотпуније невере, до сумње у самога себе. Сав тај грозни талог путира, што је изнајпре мамио, испио сам па ми беше све до у душу отровано. А сада када ме је блага природа исцелила својим највећим даром — љубављу — кад сам на грудима анђелска девојчета с иова осетио, да из тог живог слоја треба да постане и да се на нас осмехне треће, сада стичете пламове вашега пакла, вашега огња очишћења што могу да сажегу само болесну машту па њима претити правом, вечном уживању чисте љубави ! Нађите се с нама под оним кипресама, што им сетни врхови небу гледе, походите нас крај оних редова, где уз нас цвати лимун и нарааџа, где нам красуљка мирта свој нежни цветак круни, па се онда усудите, плашити нас вашим суморним тавним мрежама, што су их људи нлели!" Тако се дуго времена јогунасто држао своје иевере, па најпосле кад смо му истину заклетвом засведочили а и духовник га уверавао, опет се тиме не даде смести него ће још повикати: „Не питајте одјек ваших манастирских зидина ни ваш плесниви пергаменат, ни ваше недотупавне самовоље и уредбе! Питајте природу и срце своје, она ће вас поучити, од чега ваља да се ужаснете, она ће строго прстом показати, што вечно и свакако проклиње. Погледајте љиљан не тера ли муж и жена на истој петељци? Не спаја ли их обоје цвет, што их је обоје и породио, па није ли љиљан слика невиногти а плодан његов спој брата и сеје? Кад се природа од чега гнуша, она каже, разговетно каже; створ што не би требао да је на свету, не може постати; створ, који криво живи рано угине. Јаловост, јадан живот, прерано опадање, то су клетве њене, то су знаци строгости њене. Она