Stražilovo

1175

СТРАЖИЛОВО. БР. 37.

1170

Еф (ф), што вазда ради, Сухотиња сушта, А гле наше Ферте, Два трбуха пушта.

А камо вам Виеа? Тимоеија нита. бита грчка врајла С 5|си је друговала, Пси су друштво лоше, Па је поједоше. * И много а и мало смо места заузели цитирањем из „Грађа". Навео сам их без икакве примедбе, јер би те биле не само излишне, него и досадне, пошто су Змајеве досетке, а њима не треба тумача. Тешво оним досеткама, које треба тумачити ! Дед, нек се нађе још који у нас, који би тако махом, тако лако просуо стотинама досетака! Сумњам, да би се нашао још когод. А где :у још оне силне досетке, које су раштркане још по „Стармалом", по „Абуказемовим календарима" и које за Змај-Јована још лете по ваздуху! При избору наведених досетака из „Грађа" био сам једнако у неприлици, коју да испишем. Та једна је као и друга, једна лепша од друге — 456. И Змај је престао, што га је већ мрзило; за цело, за то је само престао писати своју „Грађу."

Пре него што пређемо на најумиљатија чеда Змајевог хумора, на песме, које је спевао српској деци, ваља нам рећи коју и о оним шаљивим песмама, које је нашао за добро, да их преведе, препева, претопи у српске. Да под насловом многих песама његових не стоји савесно забележено: „По немачком," „по мађарском", по овом или по оном песнику, не би нико казао, да те песме нису оригинали ЗмајЈовановићеви. Иста лакоћа, иста ноншалансија и иста течност, што све карактерише и оригкналне му песме, избија и из тих, хајд' да кажем, превода; а то је све за то, што се ЗмајЈовановић умео да еманципира од детињасте стеге превађачке, која у тако ситним делима не би ни имала свога смисла. Најбоље досетке у тим „преводима" баш су његове а не оног дотичног писца. Он ухвати његову замисао, прочита му песму, па је онда по свој прилици књигу и заклопио, мислећи у себи: Ти си твоје учинила а сад остави мене. И кад се тог држимо, онда можемо себи протумачити ванредну појаву, да су многи и многи његови „преводи" куд камо бољи од самих оригинала. Не мислим се упупггати у цитирање таквих „преведених" песама, ма да би то треба;о; али довољно је и то, што наговестисмо њихову генезу, кратку историју њиховог постанка. Оне носе на себи тип осталих песама Змај-Јовановићевих: оне су праве песме. (СвршиЉе се.)

АМОРЧИШ

СДИКА УРОШ У дворани „Матице Српске" стоји већ поодавно слика, која са своје замисли и са израде заслужује сваку пажњу српскога света. То су „Аморчићи" Уроша Предића. У пропланку, на камену, крај чистог извора видимо два аморчића-голаћа. Десни је сео на узвишенији камен и таре обема рукама злаћену стрелу; леви пак стоји мало ниже и сипа из шкољке воде на камен, баш на оно место, где десни стрелу оштри. У дну се шири густа шума. Над левим аморчићем раширио је лиснати брест густо грање своје и баца дебео хлад на најближу околину своју; мало даље на десно пукао пропланак а још даље се губе у даљини големи јабланови.

:А ПРЕДИЋА. Десни аморчић сео је још на св >ј црвенкаст огртач, који се у красним борама спушта доле. Иза леђа аморчићевих види се тул са стрелама, шарено, умиљато цвеће вијуга се тамо-амо, на све стране. Леви аморчић стоји мало ниже; загасито црвен огртач вије му се по поветарцу са левог рамена а около ногу му се вијуга поток. Шумски густиш са ниским џбуновима стоји над потоком и лево иза тог аморчића. Камење. на којем обојица и мирују и раде, сивасто-зеленкасте је боје и врло је лепо групирано. Леви аморчић стоји на маленој плочи, ножице је саставио, труп је мало прегнуо, левом се руком наслонио на велики камен а десну, у којој држи шкољку, подигао је водоравно; лице му је са свим